Karl Jung: Šta je proces individuacije?

Previše nas zaboravlja na opasnosti koje neki naši obrasci ponašanja predstavljaju po naše dugoročno blagostanje. Umesto da se suočimo sa sopstvenim problemima, mi ili pokušavamo da ubedimo sami sebe da su problemi trivijalni i da se mogu ignorisati, ili se pretvaramo da ti problemi uopšte i ne postoje. Možemo se zavaravati toliko dugo, dok se vremenom problemi koji su bili rešivi ne pretvore u probleme nezamislivih proporcija. Iz tog razloga, Karl Jung tvrdio je da je prvi korak prema samopoboljšanju prosto da postanemo svesniji realnosti nečije situacije.

Jung, međutim, nije jedinstven u ovom pogledu, jer mnogi filozofi i psiholozi iz prošlosti i iz sadašnjosti, dele taj pogled. Ono gde je on mnogo autentičniji je uverenje da ne samo da treba da prevaziđemo sopstveno neznanje o stvarnosti spoljašnje situacije, već i da je jednako važno da postanemo više svesni onoga što on zove realnost naše psihe.

 “Ono što većina ljudi previdi ili se čini da nije u stanju da shvati je činjenica da psihu smatram stvarnom.”  – (Karl Jung, Odgovor Jobu)

Psiha, po Jungovom pogledu nije samo nusproizvod određene konfiguracije materije. Umesto shvatanja da je psiha nepredvidiva, treba je razmatrati realnom kao i fizički svet i isto tako uticajnom po naše opšte dobro. Većina ljudi, međutim, zna veoma malo o svom unutrašnjem svetu.

Jedan od razloga za manjak znanja može se pripisati hrišćanskom nasleđu i povezanom uverenju u svemogućeg boga koji ne samo da zna ako smo počinili loše delo, već i kada bogohulno razmišljamo. Dok je vera u takvog boga nestala, ostaje tendencija da se potiskuju elementi naše ličnosti koji su u suprotnosti sa moralnim sistemom današnjice i samim tim da se teži moralnom perfekcionizmu.

Jung nije bio zagovornik ovog ideala. Težnja za perfekcijom nalik je jurenju vetra i daleko je od toga da nas čini boljim ljudima, u stvari, to uveliko ometa naš razvoj. Što više žudimo za perfekcijom, to više punimo našu mračnu stranu i gubimo kontrolu nad tim kako se manifestuje u svakodnevnim situacijama. U dodatku, ako stalno potiskujemo misli koje su u suprotnosti sa dominantnim moralnim sistemom našeg društva, nikada nećemo doći do dubljih nivoa psihe, svesnosti koja često može značajno da poboljša naš život.

 “Nikada ne treba pomisliti da čovek može dostići savršenstvo,” pisao je Jung “on može ciljati na njegovo dovršavanje– ne da bude savršen, već da bude kompletan. To bi bilo nužno i neophodan uslov ako bi se uopšte postavilo bilo koje pitanje koje se tiče perfekcije. Kako možete usavršiti stvar, ako nije kompletna?

Prvo je kompletirajte, pa onda vidite šta je. Ali da bi je dovršili, to je već planina zadataka i kada stignete do apsolutnog završetka, otkrićete da ste već mrtvi, tako da nikada ne dostižete onaj preliminarni uslov za usavršavanje sebe.” (Karl Jung, Vizije: Beleške sa seminara u periodu 1930 -1934)

Zadatak težnje ka potpunosti ili onome što se takođe naziva “celovitost ličnosti”, bio je od tako velikog značaja da je većina Jungove karijere bila posvećena istraživanju tog procesa, procesa koji će vremenom nazvati individuacija.

Jung nije koristio termin individuacije sve do 1921. godine, međutim seme te ideje doseže unazad sve do njegove doktorske disertacije. U toj disertaciji, naziva, “Psihologija i patologija takozvanih okultnih fenomena”, Jung je pokušao da objasni zapažanje medijuma koja je tvrdila da komunicira sa duhovima tokom seansi. Da bi objasnio ovo Jung je pretpostavio da je manifestacija tih duhova rezultat “podeljenih ličnosti” koje leže uspavane u nesvesnom umu medijuma, ali koje se nekako dovode do njene svesti činom seanse. Pre nego da prihvati da su te  “podeljene ličnosti” nastale iznutra, iz realnosti njene psihe, medijum veruje da su one duhovi koji se manifestuju iz carstva nezavisno od nje.

Kako je Jungova studija psihe napredovala, počeo je da veruje kako je iskustvo tog medijuma samo jedan od primera opštijeg fenomena. Svi mi posedujemo nesvesne komponente koje se nalaze u stanju uspavanosti u našoj psihi i kao što je Jolanda Jakobi objasnila u svojoj knjizi Put individuacije:

“. . .ostalo je Jungovo neumorno naučno i psihoterapijsko nastojanje da izradi metodološku procedure za dovođenje tih komponenti u svest i da ih poveže sa egom, u cilju shvatanja “veće ličnosti” koja je potencijalno prisutna u svakom pojedincu.” (Jolanda Jakobi, Put individuacije )

Važno je napomenuti da je proces individuacije, prema Jungu, nešto što se događa prirodno i da ne zahteva nikakvu inicijativu pojedinca. Kako starimo, povećava se dubina i kompleksnost naše svesnosti, nevezano za to da li namerno težimo ka tome ili ne. Prirodni proces individuacije, međutim, ne napreduje tako glatko i neprekidno. Umesto toga, često dolazi do zaustavljanja ili razvijanja na način koji ne doprinosi mentalnom zdravlju. Kada se to dogodi, za naše blagostanje neophodno je da ponovo pokrenemo proces i  vratimo se zdravom toku razvoja – i sve to , pomoć ili promocija procesa prirodne individuacije predstavlja glavni cilj Jungove psihoterapije.

Dobar način razumevanja prirodnog individuacionog procesa, koji se prosto dešava i mnogo svesnijeg načina individuacije koju Junovska psihoterapija promoviše je razmatranje analogije ljudskog tela. Naša fizička tela rastu i razvijaju se sama od sebe ne zahtevajući našu svesnost. Možemo, međutim, da zauzmemo proaktivni, svesni stav prema našem fizičkom razvoju uz vežbanje i zdravu ishranu. Na isti način možemo biti proaktivni u smislu razvoja sopstvene psihe tako što ćemo preuzimati neke mere koje pomažu da se ubrza prirodni proces individuacije:

 “Razlika između “prirodnog” individuacionog procesa,” pisao je Jung “koji nesvesno vodi svoj tok i onog koji se realizuje na svesnom nivou, je ogromna. U prvom slučaju svest nigde ne interveniše; kraj ostaje u mraku kao i početak. U drugom slučaju toliko tame izlazi na svestlost da je ličnost prožeta svetlošću i svesnost neizbežno dobija na obimu i uvidu.” (Karl Jung, Odgovor Jobu)

Najbolja metoda ubrzavanja individuacije je snimanje i analiziranje snova tokom dužeg perioda vremena. Jung je bio pod velikim uticajem rada na snovima Sigmunda Frojda, ali su njegovi pogledi evoluirali i na kraju su se fundamentalno razlikovali od onih Frojdovih. I Frojd i Jung složili su se da su snovi proizvodi nesvesnog. Razmimoilazili su se, međutim, u koncepciji onoga što je nesvesno izražavalo putem snova.

 “Za Frojda,” pisao je Robert Hopke “san je psihološki mehanizam koji funkcioniše na način da sačuva san izražavajući i samim tim prazneći neprihvatljive, nesvesne želje u prerušenom obliku.” – (Robert Hopke, Vodič kroz sabrana dela K.G. Junga)

To je bila Frojdova tvrdnja, da su snovi prerušen izraz nesvesnog, a što je Jung smatrao neodrživim. Snovi prema Jungu ništa ne skrivaju, pre su prikrivene i spontano simboličke prezentacije nesvesnog ili kako je napisao:

“Naši snovi nalik su prozorima koji nam dozvoljavaju da pogledamo ili da oslušnemo psihološki proces koji se stalno odvija u našem nesvesnom.” (Ničeova Zaratustra: Beleške sa seminara u periodu 1934–1939)

Razlog što mnogi ljudi imaju problem sa smislom svojih snova je zato što ne razumeju jezik nesvesnog uma, koji je čisto simbolički. U pokušaju da dešifruje taj simbolički jezik, Jung je primetio neverovatnu sličnost između simbola izraženih u snovima mnogih pacijenata i onih pronađenih u mitologiji kultura iz prošlosti i sadašnjosti. Da bi objasnio takve sličnosti Jung je predtpostavio da nesvesni um sadrži transpersonalne ili univerzalne elemente koji se nasleđuju i koji su proizvod biologije, a ne ličnog iskustva. Zajedničko u simbolima pronađenih u snovima različitih ljudi i u mitovima kultura iz prošlosti i sadašnjosti, može se pripisati činjenici tih “identičnih psihičkih struktura zajedničkih svima”, koje je Jung zvao arhetipima.

Kako je Jungova koleginica Aniela Jaffé objasnila:

“U pogledu rukopisa [reč arhetip] označava original, osnovni obrazac za kasnije kopije. U psihologiji arhetip predstavlja obrasce ljudskog života, specifičnost čoveka.” (Aniela Jaffé, The Myth of Meaning)

Individuacija je, dakle, proces pri kome neko postaje sve više svesniji simboličkih manifestacija arhetipova, na taj način stičući znanje o bezvremenskim “obrascima ljudskog života”. To saznanje je od velike vrednosti, jer nam pruža svest o uvidu da mnogi naši problemi nisu jedinstveni nama, već su zajednički za čitavo čovečanstvo. Jednostavno saznanje da nismo sami u našoj patnji može često imati terapeutski efekat, jer nam daje novu perspektivu:

“To što je, na nižem nivou, vodilo najdubljim sukobima i paničnom izlivanju emocija , sada izgleda kao oluja u dolini viđena sa vrha planine. To ne znači da je oluja opljačkana sopstvenom realnošću, ali umesto da bude u njoj jedan je iznad nje.” (Karl Jung,  Alhemijske studije)

Za one koji žele da započnu svesni put individuacije prvi korak je uvek isti, moramo da, kao što je Jung istakao “oslobodimo sebe lažnih omotača persona” (Odnosi između ega i nesvesnog). Persona je društvena maska koju nosimo kako bi se uklopili u društvo. Njeno formiranje počinje u ranom detinjstvu, jer povlačenje konformiteta navodi da se najjače poistovećujemo sa elementima naše ličnosti koje su u harmoniji sa društvenim vrednostima današnjice, dok odbacujemo one koje su u suprotnosti sa društvenim normama. Problem je međutim u tome, što mnogi ljudi dođu do tačke gde veruju da su oni društvena maska koju nose i time sprečavaju sebe da budu u kontaktu sa dubljim sferama psihe. Stoga je imperativ za svakoga ko želi da krene svesnim putem individuacije da prihvati da društvena maska predstavlja samo delić celokupne ličnosti, jer Jung objašnjava:

“Neko ne može započeti proces individuacije sve dok igra ulogu sebe; ubeđenja koja neko ima o sebi najsuptilniji su oblik persone i najsuptilnija prepreka protiv bilo kakve istinske individuacije. Neko može priznati praktično bilo šta, ipak negde se zadržava ideja da je ta osoba takva kakva je i to je uvek na neki način vrsta završnog argumenta koji se očigledno računa kao plus; ipak to funkcioniše kao uticaj protiv istinske individuacije.

Najbolnija je procedura skidanja tih omotača, ali svaki korak napred u psihološkom razvoju znači upravo to, skidanje novog omotača. Mi smo nalik luku sa mnogo slojeva i moramo da ljuštimo sami sebe iznova i iznova kako bi došli do srži.” (Karl Jung, Vizije: Beleške sa seminara u periodu 1930 -1934)

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

One comment

  1. Naučni dokazi? Naročito za besmislicu o Hrišćanstvu? Da li je Jung bio seksualno zlostavljan kao dete i zašto bismo, ako jeste, slušali mišljenja bez naučnih dokaza takve slomljene osobe?

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor na Jr Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.