Vrste zlostavljanja

Nasilje je nažalost postalo ogroman problem u školama. Mesta gde mladi ljudi maltretiraju svoje nesigurne drugove i drugarice koji imaju bubuljice ili one koji nisu među atraktivnijim klincima u odeljenju. I ta vrsta maltretiranja nije uvek fizička.

Mnogo je razloga zbog kojih deca maltretiraju drugu decu. Većina tih razloga povezana je sa njihovom sopstvenom nesigurnošću, niskim samopoštovanjem, ili traumatičnim iskustvima iz detinjstva koja se možda i dalje dešavaju.

Svaki od deset učenika govori da je bio žrtva nasilja.“

To znači da takođe postoje različiti oblici zlostavljanja. Pa hajde da sada pogledamo neke od onih koji su istaknuti od strane Nacionalnog centra protiv zlostavljanja. Upoznaćemo svaki detalj kako bi bolje razumeli od čega se svaki oblik zlostavljanja sastoji.

  1. Fizičko zlostavljanje

Ovo je najvidljiviji tip, jer zlostavljač koristi sopstvenu fizičku snagu da teroriše žrtvu. Udarcima, šamarima i drugim vrstama fizičke agresije, agresor pokušava da ponizi žrtvu.

Važno je napomenuti da ta vrsta zlostavljanja ima tendenciju da se događa u prisustvu drugih ljudi, prijatelja koji navijaju za nasilnika i ohrabruju ga. Na taj način, nasilnik se oseća moćno, snažno, kao vođa.

Čak i ako se najača prebijanja ne dogode javno, druge “ublaženije” manifestacije tog tipa zlostavljanja mogu. Saplitanje, odgurivanje, udaranje stola, krađa ranca mogu biti mali upozoravajući znaci koji ukazuju na mogući slučaj nasilništva.

  1. Verbalno zlostavljanje

Ova vrsta maltretiranja mnogo je češća, jer mnogi ljudi smatraju da je verbalno maltretiranje „dečija stvar.“ Ali kako može biti dečija stvar kada osoba kojoj se upućuju šale, uvrede i ponižavajuće reči pati i na kraju završava sa uništenim samopoštovanjem?

Verbalno maltretiranje može biti bilo šta od uvreda do pretnji do šala o seksualnoj orijentaciji, fizičkim osobinama, manama, tikovima ili rasi.

Kada nasilnike pitate zašto ponižavaju, vređaju i maltretiraju svoje drugarice i drugove, odgovor je obično “Ne znam” ili “to je bila samo šala.”

Za adolescente posebno su ovakvi komentari bolni, jer se nalaze u osetljivijoj fazi odrastanja. Zato je tako važno da presečemo problem u korenu. Mnogi ljudi koji su bili žrtve verbalnog maltretiranja moraju se mnogo boriti kako bi izgradili samopoštovanje i povratili veru u sebe.

  1. Socijalno zlostavljanje

Ovo je jedno od najmanje poznatih i moguće najčešće korišćenih vrsta maltretiranja. Zamislite da želite da igrate fudbal, ali da vas niko ne izabere ili smišlja izgovore, govoreći da su sve pozicije popunjene od strane drugih iz odeljenja.

Ili razmislite o tome da vidite vaše prijatelje kako komentarišu slike sa zabave na koju niste pozvani. Izričito su vas izostavili, izbacili vas iz grupe kojoj ste mislili da pripadate.

Ovo je suptilan oblik maltretiranja u kome ne možete da se pouzdate u osobu sa kojom ste u odeljenju ili sa kojom radite. Okreću vam leđa ili vas isključuju. Emocionalna bol koju ovakvo ponašanje uzrokuje može biti veoma teška za prevazilaženje, jer je odbacivanje jedan od najvećih strahova većine ljudi.

  1. Sajber zlostavljanje

Ovaj tip zlostavljanja počeo je zbog društvenih mreža, koje su veoma bitne među mladim ljudima, a koji se usuđuju da javno podele sopstvena iskustva, lična osećanja i sve što im se sviđa ili ne.

Jedan od primera sajber maltretiranja može biti žrtva koja postavlja sliku i iznenada, gomila ljudi počinje da postavlja negativne komentare na istu, kao što su “treba da smršaš,” ili “odvratno!” Osobu koja je objavila fotografiju oseća se zbog toga izloženo i neprijatno.

Do 37% maloletnika u Španiji pati od sajber maltretiranja.

Takođe postoje i situacije gde nasilnik poseduje sliku žrtve koja izgleda loše ili radi nešto potpuno ponižavajuće i preti time što će istu postaviti na društvene mreže kako bi manipulisao. To rade tako što im šalju privatnu poruku koja im izaziva mnogo nemira.

  1. Seksualno zlostavljanje

Verovatno niste nikada čuli za ovaj tip zlostavljanja, možda zato što uključuje zaista nepristojno ponašanje. To dovodi mnoge ljude do toga da negiraju da postoje deca i adolescenti koji to rade.

Među ponašanjima koja su pronađena u ovoj kategoriji su mizoginistički, seksistički komentari koji se odnose na telo žrtve. Ali u mnogim slučajevima, takođe, oni dodiruju žrtvu neprimereno, bez njihovog pristanka, zbog čega se on/ona osećaju poniženo.

Zamislite dečaka koji seksualno uznemirava devojčicu iz njegovog razreda. On je može stalno primoravati da ga poljubi, da ga dodiruje između nogu, ili da gleda erotične filmove sa njim. To je može traumatizovati i u budućnosti, izazvati probleme u njenim emocionalnim i intimnim vezama.

Lagao sam mamu kako ne bi morao da idem u školu, zato što sam znao da me mogu uhvatiti na ulazu.“ – Dejvid, 12 godina.

Možda ste mislili da nasilje dolazi samo u jednom obliku, ali istina je da postoje različiti tipovi koji ne privlače toliko puno pažnje. Stoga, niko ko radi u školi ne shvata kada nekoga maltretiraju.

Postoje mnoge škole danas koje tek treba da uče kako da se odnose i upravljaju prema nasilju, budući da to trenutno zaista ne rešavaju na najbolji mogući način. Nedavna vest govori o Dijegu, jedanaestogodišnjaku koji je ostavio sledeću poruku pre nego što se ubio: “Ne mogu podneti da idem u školu i nema drugog načina da prestanem da idem.”

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Exploringyourmind

9 comments

  1. Sa svim prethodnim se slažem imam samo jedno dopunjenje. Naime, moja ćerka je mnogo više sličnih zlostavljanja doživela od nastavnika i profesora nego od dece. Sticajem okolnosti promenila je 3 osnovne škole na različitim opštinama u Beogradu, a sad je u gimnaziji, tako da se ne radi o nekom izolovanom slučaju. Zlostavljanje se ispoljavanje u vidu davanja niže ocene od one koju je zaslužila ukoliko im se nešto na njoj nije dopalo. I to se sad ponavlja i u gimnaziji. Mislim da je i ovo tema na koju bi trebalo obratiti pažnju.

    Liked by 2 people

  2. Veoma je tužno što nasedate na komunističku propagandu… Molim Vas da obično dobri tekstovi i rad ovog bloga ne postanu još jedno oruđe najvećeg zla u istoriji.Teme koje obrađujete su značajne, obično duboke i daju čitaocima mnoga pitanja za razmišljanje. Dubina… ne treba da nas vodi u zlo kroz nepažnju šta i kako promovišemo u javnom govoru.
    Redom:
    1. Postoje isključivo fizičko ili psihičko zlostavljanje. Veoma je važno strogo ih odrediti bez mogućnosti bilo kakvog upliva zločinačke propagande;
    2. „Verbalno maltretiranje može biti bilo šta od uvreda do pretnji do šala o seksualnoj orijentaciji, fizičkim osobinama, manama, tikovima ili rasi.“ Tipična komunistička propaganda zapadnih komunista. Uvrede nisu maltretiranje u smislu da treba da se troši novac ljudi na razne komunističke budalaštine „edukacije“ i „eksperata“ a koje ne samo da ne uče decu ničemu vrednom nego služe za organizovani kriminal rasta države i propisa i lično bogaćenje „edukatora“ i „eksperata“.
    Treba naučiti dete da „isprovaljuje“ osobu koja vređa. Ako vređa niskostima treba dete da nauči da duhovito i ironično odgovori – što će detetu koristiti u životu. Treba školovati jake ljude a ne pekmeze.
    Dakle, prvo naučiti dete da imenuje jasno pred svima šta napadač radi jer time takav napad gubi snagu i postaje smešan u očima drugih a potom recimo ironijom može da se potpuno učini takav napad besmislenim i smešnim u očima drugih čime zapravo napadač izvlači deblji kraj 🙂
    Šale o seksualnoj orijentaciji kao i druge nisu maltretiranje. Isto kao za uvrede. Naučiti dete da odgovori istom merom i da bude duhovitije u forama i posrami napadača pred drugima. To je pristup izgradnje samopoštovanja sopstvenom borbenošću jer neće biti uvek u životu tate i mame ili mama-države.
    Pretnje su psihičko zlostavljanje;
    3. „Socijalno zlostavljanje“. Jooj nije valjda da boli!? To je život. Mora malo da boli. Treba učiti dete zašto boli. Treba ga učiti da ako neko neće da igra sa njim fudbal to obično znači da nije dovoljno dobar u tome i da treba da vežba više da bi bio bolji i da bi ga okolina prihvatila a ako ne može – da nađe nešto drugo u čemu je dobro. Ne treba da mu komunistički organizovani kriminal u obrazovanju (u svetu i kod nas) daje lažnu utehu a radi svog nasilja u vidu rasta države tj. komunističke tiranije.
    Ako vam se ne dopadaju prijatelji koje imate – treba da ih promenite. Ne možete naterati ljude da vas poštuju ili da im se dopadnete.
    Ni to dakle nije maltretiranje nego slobodan izbor slobodnih ljudi.;
    4. Negativni komentari online nisu maltretiranje u smislu rasta države tj. komunističke tiranije. Imate slobodan izbor.
    Ucene jesu psihičko zlostavljanje;
    5. Seksualno zlostavljanje. A da… čuveni deo komunističke propagande. „mizoginistički, seksistički komentari koji se odnose na telo žrtve.“ Opet samo uvrede. Naučiti dete da odgovori i da se bori. Ako je dečak nepristojan prema drugarici naučiti je da odgovori duhovito. „Mali ti je polni organ pa si zato tako agresivan“ je samo jedan od načina da se posrame takvi 🙂
    Primoravanje na poljubac i dodirivanje jeste zlostavljanje. Kako to može neko nekoga primorati da gleda film?;
    6. „Postoje mnoge škole danas koje tek treba da uče kako da se odnose i upravljaju prema nasilju, budući da to trenutno zaista ne rešavaju na najbolji mogući način. “ E, tu smo! To je stvarni razlog zašto su drugovi i drugarice jelte… mnogo zabrinuti oko vršnjačkog nasilja kako kažu. O tome kako se to radi u Srbiji i zašto više ću u sledećem komentaru.

    Sviđa mi se

  3. Istraživanje o „rodno“ zasnovanom nasilju u školama…
    „Nekada je opravdano da dečko svojoj devojci lupi šamar.“
    Izjava koju sam naveo je iz tzv. Istraživanja o rodno zasnovanom nasilju u školama, koje je urađeno (prikupljanje podataka) u decembru 2013. godine a štampano 2015. godine čiji izdavač je Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike, a suizdavač je UNICEF Beograd? Naravno… „stavovi koji su izneti u tom istraživanju pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove agencija Ujedinjenih nacija ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.“ Samo, eto tako… slučajno to pomažu…
    To pitanje je postavljeno u okviru upitnika koji su đaci popunjavali. Šta je tu problem? Kada učenici odgovore da se slažu sa tom izjavom to će komunistički (feministički) ideolozi predstaviti kao nešto strašno. Međutim, šta to zapravo znači? Pitanje je nejasno. To nije pitanje da li se slažem da ženu treba udariti/ošamariti iz čista mira, već kada pažljivo pročitamo može da se zaključi da udaranje/šamaranje u nekim situacijama ili nije nasilje koje treba osuditi ili jeste ali čak i tada može da se zaključi da nije takvo i toliko kao što komunistički ideolozi žele da predstave. Može u razgovoru da se tako intonira da zvuči kao da se misli da je to udaranje iz čista mira ali – nema intonacije u upitniku! 🙂 Primera radi, da li je opravdano da muškarac udari ženu u odbrani? Kada me neko napadne, bio to muškarac ili žena gledaću da se odbranim kako god mogu.
    Dakle, tu imamo primer namerne manipulacije i površnosti u nečemu što bi trebalo da bude naučno istraživanje. To se radi zbog uvođenja zločinačke, komunističke ideologije u celo naše društvo, a naročito u obrazovanje a i radi zloupotreba novca građana.
    Dalje, šta je sa psihičkim nasiljem koje pojedine žene čine prema svojim partnerima/muževima? Šta kada psuje, vređa, gađa stvarima pa muškarac ode u drugu prostoriju a ona ga prati i nastavlja? Da li je tada opravdan šamar? To su ona retka nasilja odraslih prema drugima o kojima se tako malo govori…
    Treba tek da vidite šta su uradili sa definicijama nasilja u tom „istraživanju“…

    Sviđa mi se

  4. Evo linka:
    mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Istrazivanje_rodno_zasnovanog_nasilja_u_skolama_u_Srbiji.pdf
    Ovde stanjestvari.com/2019/06/12/mihailo-alic-kad-feministkinje-mrace-po-srbiji/
    možete videti još odličnih objašnjenja kao i zanimljive komentare (uključujući i moje)

    Sviđa mi se

  5. Tek sam sada videla koliko ste se raspisali… Slažem se da treba učiti decu da budu borbena, jer će u jednom trenutku kroz život ići sama. Uloga roditelja je da dete nauči kako to i da postigne – mislim da, ako sfyontull instinktivno oseća kao roditelj da nešto nije u redu, treba da po tom osećaju i postupi. Zašto to mislim? Zato što smatram da je svako dete posebno i da je pristup svakom detetu drugačiji, a da roditelji to najbolje shvataju- čak i kada pogreši, požrtvovan roditelj ima priliku da tokom života koriguje sopstveno ponašanje i možda ponašanje sopstvenog deteta tokom sazrevanja.

    Međutim, neka deca nemaju tu pomoć, a bez pomoći teže uče da se bore na zdrav način. I zato mislim da treba da postoji zakon, procedura, pravilo koje će uređivati odnose, posebno u tom polju delovanja. Kod nas, a koliko vidim i ne samo kod nas, problem je što je empatija drugorazredna stvar. Bez empatije i tolerancije nema ni zdravog društva.

    Razlog zašto sam tražila tekst baš na ovu temu je sve češće pisanje novina o problemima koji se javljaju po školama. I moj utisak je da roditelji, uplašeni i poučeni negativnim iskustvima drugih roditelja, a opet u nedostatku reakcije odgovornih lica, preuzimaju zakon u svoje ruke. Sve češće na youtube-i u komentarima ispod emisija koje se bave ovim problemima (ili problemima koji se tiču porodičnog nasilja, uznemiravanja i sl.) ili u novinskim člancima komentari su tog tipa. Ljudi se osećaju nemoćno i uplašeno i negde su doneli zaključak da ukoliko sami ne reaguju, neće to učiniti niko drugi za njih. To je negde moj utisak…

    Liked by 3 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.