Šta uraditi kada se neko koga volite muči

“Ponekad je najlakši način rešavanja problema prestanak učestvovanja u problemu.”   

Mislim da nisam usamljena u tome kada kažem da imam osobu u svom životu za koju bi volela da mogu da je promenim. Neko koga vidim da se muči, ko ignoriše ili mi zamera savete i smernice koje dajem. Jasno mogu da vidim kako ta osoba doprinosi sopstvenim borbama, ipak ostaje totalno nesvesna svega toga. Ponekad, poželim da urazumim tu osobu; i razmišljam, “Kada bi se samo malo sabrao/la…”

Za mnoge od nas, ta osoba je rođak: sestra, brat, roditelj, ili dete. Za druge, to je blizak prijatelj ili saradnik. Puno puta, to je neko koga želimo u svom životu, čak iako je to bolno. Bez obzira ko je u pitanju, svakako nije lako da gledate nekoga koga volite kako se muči.

Kada prisustvujem nečijoj patnji to izaziva duboki emocionalni odgovor sa moje strane. I znam da se i ostali isto osećaju. Simpatija i želja da se pomogne nekome u nevolji su prirodno instinktivni odgovori.

Prema Darvinu, ljudi i životinje podjednako uživaju u društvu dugih jedinki, štiteći jedni druge i zajedno se braneći od pretnji.

Shvatam to. To ima smisla. Otišla bih na kraj sveta da vidim ljude koje volim da su srećni. Uradila sam gotovo sve da pokušam i da ih promenim; čitala sam knjige i članke, tražila savete od eksperata povodom toga kako da im pomognem da vide svetlo. U stvari, postala sam i sama jedan od tih “eksperata” i da budem iskrena, to je zbog toga što sam tražila način da pomognem osobama koje volim.

Vidite, nisam imala samo jednu osobu u svom životu koja se muči. U jednom trenutku, činilo se kao da većina članova porodice preživljava teške trenutke. To je vodilo ka tome da se osećam očajno i bespomoćno, nesposobno da živim sopstveni život dok osećam njihovu patnju i bol.

Uvek sam se nadala da će se ljudi u mom životu nekako promeniti. Da će se nešto što sam previdela pokazati kao čarobni lek koji će im pomoći da žive dobar i ispunjavajući život.

Nastavila sam da kupujem još knjiga, čitam još članaka i da ih ohrabrujem da idu na terapiju, bilo da su to želeli ili ne. Obrazlagala sam, molila, sprovodila intervencije. Sanjala o idealnim vezama sa njima, zamišljala ih srećne i pune života. Čeznula za njihovim osmesima i entuzijazmom u životu. Verovala, da ja ne mogu biti srećna sve dok oni nisu srećni.

Moja životna misija bila je da promenim druge, da postanem terapeut kako bi omogućila drugim ljudima da promene sopstvene živote, da poprave ono što je slomljeno.

Pa, kao što možete i da pretpostavite, to nikada nije uspelo. Kada imate ljude u svom životu koje je bolno voleti, jedino logično rešenje koje se nameće je da pokušate da im pomognete da se promene. Ali sam morala da naučim dužim i težim putem, trčeći slepim ulicama i suočavajući sa sa mnogim razočaranjima, da ne mogu da promenim druge ljude. Ne možete da usrećite druge ljude. I ne možete spasiti drugu osobu.

Jedina osoba koju možete promeniti ste vi sami. Pa sam to i uradila. Naučila sam da se nosim sa sopstvenom anksioznošću oko nelagoda drugih ljudi. Odlučila sam da su borbe i putovanja drugih ljudi bile upravo to: njihove borbe i putovanja. Prestala sam da budem od pomoći i umesto toga sam odlučila da imam pravo da budem srećna.

Tako je važno da razumete i shvatite da ne možete nekoga da promenite. Možete ih inspirisati da se promene. Možete ih edukovati u pravcu promene. Možete ih podržati u njihovoj promeni. Ali ih ne možete prisiliti na promenu samo da bi se vi osećali prijatnije u njihovom prisustvu.

Možda to zvuči kao odustajanje. Možda to čak zvuči pomalo i sebično. Međutim, ja nisam prestala da pokušavam da budem od pomoći u tim borbama zato što sam prestala da ih volim. Prestala sam, jer sam uočila da to ne samo da ne funkcioniše, već i doprinosi njihovim problemima.

Kada sam ulagala napore da rešavam probleme drugih ljudi preterivala sam. Na trenutak bi ih osobodila trenutnog bola; međutim, nisam im omogućila prostor koji im je bio potreban da reše sopstvene probleme. Da sam nastavila da uskačem da im pomažem, oni bi nastavili da se oslanjaju na mene, umesto na sebe, što im ne bi dozvolilo da nauče da se bolje nose sa mnogim životnim poteškoćama.

Nakon nekoliko godina radeći iste stvari iznova i iznova, sa veoma malo rezultata, odlučila sam da je vreme da promenim sopstveni pristup. Radila sam baš ono što sam želela da drugi ljudi prestanu da rade: doprinosila sam sopstvenim problemima. I bilo je vreme da prestanem to da radim. Došlo je vreme da budem srećna, ne samo zbog sebe, već i zbog onih koje volim i do kojih mi je stalo. Došlo je vreme da budem manje korisnija, manje od pomoći.

Naši napori da budemo od pomoći baziraju se na dobrim namerama, ali te dobre namere ne garantuju uvek dobre rezultate.

Posvećujući se učenju šta pomoć stvarno jeste, došla sam do shvatanja da ako mogu da upravljam sopstvenom anksioznošću povodom problema drugih ljudi i uložim vreme u razmišljanja povodom realnih rešenja, mogu promeniti sopstvene odgovore i uraditi nešto što je legitimno korisno.

Kao prvi korak u procesu, počela sam da definišem moja istinska uverenja, vrednosti i ideje o pomaganju drugim ljudima.

Naučila sam da je u kriznim situacijama, najbolje za mene da umirim sebe i odgovorim što je mudrije moguće – kada je to potrebno i naravno kada je to dobrodošlo. Sposobnost da upravljam sopstvenim emocijama u visoko anksioznim situacijama i emocionalana prisutnost u drugim, posebno kada voljene osobe pate, predstavlja moju doživotnu misiju, zato što istinski verujem da će to biti od pomoći.

Kada bi svi mogli da upravljamo sami sobom suočeni sa problemima drugih ljudi, zaista bi istinski mogli da budemo prisutni i odgovorni.

Na svom putu pronalaska šta zaista znači biti istinski od pomoći, pronašla sam neke alate koje držim u svom zadnjem džepu kada dođe teško vreme.

Prvo, ostanite u kontaktu.

To nije lako da uradite u prisustvu neke osobe koja je veoma anksiozna i uznemirena. Neki ljudi prirodno stvaraju distancu, kada je anksioznost visoka. Razmišljanjem da ne možete pomoći, ili da je situacija preteška, može voditi da odete u sasvim drugom pravcu.

Pokušavam da ostanem u kontaktu sa ljudima koje volim i za koje se brinem, čak iako su njihovi problemi preveliki da ih rešim ili nisu uopšte rešivi, kao što je bolest. Zadržavanje kontakta pomaže mi da upravljam sobom oko velikih stvari koje ne mogu da rešim i da učim da prihvatam ljude takve kakvi oni i jesu.

Drugo, uvidite probleme iz prošlosti te osobe.

Kada sam hodala okolo sa čekićem, u osnovi sam sve u svom životu gledala kao na ekser. Bilo je više u njima od problema sa kojima su se suočavali, ali ja se nisam prema njima ophodila kao prema celim osobama. Sada gledam u snagu drugih ljudi i njihovu sposobnost da reše sopstvene probleme. Ljudi su otporniji više nego što to obično mislimo.

Treće, poštujte granice drugih ljudi i sposobnost da reše sopstvene probleme.

Mnogi ljudi su ranjivi kada se suoče sa teškoćama u životu i neki ljudi gledaju i traže od drugih ljudi da reše njihove probleme. Ovih dana, ja pokušavam da poštujem druge ljude dovoljno da im dozvolim da dođu do sopstvenih odgovora.

Odlučivanjem koliko reći ili prećutati u svakoj situaciji sa kojom se suočimo nije egzaktna nauka. Poštujem granice drugih ljudi time što podržavam njihovu autonomiju, time što sam tu za njih, ali i time što zadržavam svoje mišljenje kada isto nije potrebno i kada se ne traži. Trudim se da bilo koja ideja za moguće rešenje dođe od njih. Nudim korisne informacije, ali nikome ne govorim šta da radi.

Četvrto, važno je da znate sopstvena ograničenja.

Ponizno je bilo otkriće kada sam shvatila koliko malo kontrole imam nad načinom kako drugi odlučuju da žive sopstvene živote. Promenila sam misaoni proces od razmišljanja da znam šta je najbolje za ljude koje volim, do definisanja šta ja zaista mogu ili ne mogu da uradim; tada su moji odgovori postali jasniji.

Bila sam sposobnija da budem otvorenija i iskrenija povodom realnosti sopstvenog života i koliko dostupna mogu biti za druge. Naučila sam na teži način da je, većinu vremena, moja granica vremena i energije dostignuta pre nego što su potrebe drugih ljudi bile zadovoljene.

Peto, postanite objektivniji.

O čoveče, teško je razmišljati objektivno kada se radi o važnim vezama. U intenzivnim emocionalnim situacijama, lako je upetljati se u iste i osetiti pritisak da uradite nešto, umesto da zastanete i posmatrate veću sliku.

Sa svakom situacijom sa kojom se suočavam, radim na tome da budem objektivnija, razmišljajući kako da ostanem smirena i da ne osećam potrebu da momentalno sve rešim.

Zadržati objektivnost je videti razliku između realnosti i onoga šta osećate. Na primer, umesto razmišljanja da je potrebno da prekinete obrazac nezdravih veza najbolje prijateljice, zato što vas boli da je gledate u nekim bolnim situacijama iznova i iznova, možda treba da zastanete i uočite da ona napreduje, čak iako je to sporo i uvidite da nam je svima potrebno da naučimo sopstvene lekcije u svoje vreme.

Šesto, radite na tome da budete otvoreni i iskreni.

Svi imamo potrebu da nas vide, čuju i shvate. Međutim, mnogo više ljudi nije otvoreno i iskreno u sopstvenim vezama. Kada možemo biti otvoreni sa sopstvenim ranjivostima i kada delimo iskustva, to isceljuje i smiruje. Možemo dati do znanja drugim ljudima da se razumemo sa njima. Kada pokušavamo da rešimo i popravimo sve, ne povezujemo se sa drugim ljudima na dubljem nivou. Ponašamo se kao da smo iznad njih.

Time što sam se potrudila da prestanem da budem od pomoći, uvidela sam mnoge promene u sopstvenom životu. Više nisam osećala pritisak koji sam jednom sama sebi nametnula, a to je da budem odgovorna za druge ljude. Više borbe drugih ljudi nisam prisvajala kao svoje. I prolazeći kroz sve to, uspela sam da negujem bolje odnose sa ljudima do kojih mi je stalo – veze zasnovane na realnosti, naspram fantazija koje sam želela da budu.

Sve ovo što sam ovde napisala bilo je moje lično iskustvo. Podelila sam sa vama na način da podstaknem da se zamislite, ali ne postoji univerzalni metod u odlučivanju šta pomoć realno jeste.

Najveća lekcija koju sam naučila u svemu ovome je da nisam nikome pomogla dok sam u naletima pokušavala da rešim svaki problem bez gledanja veće slike. Sada shvatam da kada se moje “pomaganje” bazira na anksioznosti i potrebi da izgladim stvari, da to ne dolazi sa ispravnog mesta.

Znam da je u redu kada nemam sve odgovore; u redu je da odvojim vreme da razmislim o nekim stvarima ponovo; u redu je da dignem ruke i kažem, “Ova situacija je stvarno grozna i biće teško neko vreme.”

U redu je da i vi uradite sve te stvari takođe. Nije svakoj osobi koja se bori potrebno spasavanje. Kada znate to, kada prihvatite to, možda će to biti najkorisnija stvar koju možete učiniti.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.