Prihvatite sebe bezuslovno (čak i kada se borite)

“Samoprihvatanje je moje odbijanje da budem u kontradiktornom odnosu sam sa sobom.” ~Nathaniel Branden

Da li ste ikada pomislili da ste prihvatili sebe u potpunosti, samo da bi shvatili da postoje uslovi za to prihvatanje?

Postojao je jedan period mog života kada sam shvatila da sam prestala da ostvarujem opipljiv napredak sa sopstvenim emocijama, samopouzdanjem i navikama. Napravila sam neke veoma pozitivne promene kod sebe koje su ostale, kao što su zdrava ishrana, vežbanje joge i ukidanje negativnih prijateljstava. Moglo bi se reći da sam “čistila kuću” u smislu – razjašnjavanja kako želim da izgleda moj život i odbacujući ostatak.

Započela sam svoj prvu istinski zdravu vezu, mali honorarni posao koji se širio i čak sam postala i sertifikovani joga učitelj. Više nisam bila rob sumnje i društvene anksioznosti, kao što je to bio slučaj dok sam studirala. Međutim, nisam se osećala ranjivo, kao ostali učitelji joge koji su to radili bez napora.

I dalje sam doživljavala neke od istih starih negativnih osećanja koje sam uvek imala, kao što je anksioznost povodom socijalnih situacija i osećaja da nekako “kasnim“ u životu uprkos mom napretku.

I dalje bi skliznula u misli koje bi me sabotirale, mentalno razgovarajući sama sa sobom kada nisam predavala perfektno. I dalje bi se upoređivala sa drugim ženama u mojim godinama, govoreći sebi priče zašto su “bolje” ili “dalje” od mesta na kome sam se ja nalazila.

Uprkos tome što sam znala koliko je kritično da to prestanem da radim, osećaj sumnje u sebe preplavljivao me je i bio je neizbežan. Shvativši da su ova pitanja i dalje prisutna, brzo sam napustila samu sebe. Umesto da vežbam da se brinem o sebi, “vratila” sam se u sramotu. Bila sam posramljena što osećam sramotu.

“Ja sam učitelj joge. Nije mi dozvoljeno da upadam u ta raspoloženja više. Neću se više boriti sa tim osećanjima,” mislila sam.

Tokom tog perioda, bilo mi je naporno. Nikome se nisam obratila. Osećala sam mučan strah u stomaku, koji me je terao da odustanem od svega. Svetlost na kraju tunela gotovo da je nestala. Ubeđena da sam usamljena u tim osećanjima, tvrdoglavo sam zaboravljala da i drugi ljudi prolaze kroz te iste emocije sve vreme.

“Nisam normalna. Nisam ništa naučila nakon toliko vremena. Ja sam glupa i potpuno beznadežna. Ko bi čak želeo da bude u blizini osobe kao što sam ja?”

To može zvučati kao reči iz dnevnika ozbiljno depresivne, ili čak i suicidalne osobe. Kada pročitate te reči možda mislite, “Ne mogu da verujem da je to javno objavila!” Ili možete drhtati i okrenuti se zbog nelagodnosti, kratko se prisećajući sopstvenih mračnih i “ružnih” misli. Ali istina je da su to samo dve rečenice koje sam izlupala tog posebno lošeg dana u word dokumentu.

Više me ne plaši verovanje da me ta vrsta misli čini “lošom” ili “neuspešnom” kao učitelja. Pre nekoliko godina, ne bih priznala tako teške misli. Međutim, naučila sam da ograničim sebe kada ventiliram emocije na praznu stranicu. Kopam duboko po negativnosti koju osećam, zato što ako to ne uradim, zaista ne znam koje emocije leže ispod površine – ili zašto one postoje.

Pisac Fleneri O Konor jednom je rekao, “Ja pišem zato što ne znam šta mislim dok ne pročitam to što kažem.” Znam da je to istina za mene i sigurna sam da se to odnosi na mnoge od nas. Ponekad mi zaista ne znamo kako se osećamo, sve dok ne počnemo to i da izražavamo, bilo da se radi o pisanju ili pričanju. Možemo se iznenaditi uverenjima i emocijama za koje nismo ni znali da postoje unutar nas.

Ta praksa istraživanja mračnijih misli odvela me je do racionalizacije da se još uvek nisam u potpunosti pojavljivala. Drugim rečima, bilo mi je potrebno da svesno podržim sebe i da se češće uključujem u pozitivan razgovor sama sa sobom.

I kako sam se samoproglasila samosvesnom osobom, ova me je spoznaja zatekla nespremnom. Mislila sam da poznajem sebe i spolja i iznutra. Ali niko zaista ne poznaje svoju senku – ne dok se pažljivo ne izvuče na svetlo.

Potrebno je vremena, truda, hrabrosti i brutalne iskrenosti da se upoznate sa svojim tamnijim emocijama. Naš istinkt je da bežimo, ali nam je potrebno da se posvetimo našim senkama, pre nego da ih osuđujemo.

Bilo da radite na vašim teškim osećanjima u praznom word dokumentu kao ja ili sa prijateljem od poverenja ili terapeutom, važno je da prestanete da odbijate “ružne” stvari, kao što su bes, ljubomora, strah i osuđivanje.

Ove stvari ne bi trebalo da budu izvan granica. Te stvari vas ne čine lošom, bezvrednom osobom i one ne znače da ste ludi. To su jednostavno teža, nepoznata osećanja koja čekaju da se čuju i izleče – čekajući svoj trenutak da budu u centru pažnje.

Presudno je da shvatite da se taj proces samosvesnosti nikada ne završava. Nikada se nećete otarasiti svih negativnih iskustava i iskreno, život bi bio dosadan ako biste to i učinili.

Tamnije emocije ne javljaju se da bi ih se stideli, već da bi ih integrisali i sami sebi oprostili. Taj proces je osnova izlečenja, brige o sebi i samoprihvatanja.

Dobar način provere da li sebe uslovno ili bezuslovno prihvatate je da pogledate vaša očekivanja i stavove.

Da li navijate za sebe samo kada se osećate pozitivno i/ili kada ostvarite neki spoljašnji cilj?

Da li vam je “dozvoljeno” da imate neproduktivnu nedelju bez samoosuđivanja i samoprezira?

Da li se zauzimate za sebe kada vas drugi obeshrabruju?

Da li dozvoljavate sebi da sumnjate u teškim i konfuznim vremenima?

Odgovori na ova pitanja otkriće ako prihvatate sebe samo uslovno. Uslovno prihvatanje znači da volite sebe samo kada vam ide dobro (u ovom slučaju dostignuća su ta koje volite, a ne vaše stvarno ja).

To je neverovatno laka zamka u koju možete upasti, posebno na početku bilo kakvog putovanja samoprihvatanja. Za mnoge od nas, samoprihvatanje je strani put na koji se upuštamo nakon godina samoodbacivanja. Mnogo stvari koje morate dozvoliti sebi izgledaće kontra-intuitivno, kao što je izražavanje mračnijih misli ili dozvoljavanje sebi da se predate bolu, pre nego da se borite.

Pa šta možete uraditi ako je uslovno samoprihvatanje jedina vrsta koju znate da praktikujete?

Kao prvo, nemojte se brinuti zbog toga! Bilo koja ljutnja ili negativno osuđivanje samo će vas držati u začaranom krugu. Mislite o tome: Vičete na sebe zbog vrištanja na sebe? Nije efikasno.

Kao drugo, priznajte bilo koja osećanja koja se protive bezuslovnom prihvatanju. Nemojte ih negirati ili odbijati da pogledate u njih. Umesto toga, istražite ih. Dozvolite im da koegzistiraju sa pozitivnim stvarima sve dok vas ne nauče šta god je potrebno da vas nauče.

I poslednje, uključite brigu o sebi kada je sve lako. Kada ste dobro raspoloženi i puni energije, koristite te periode da svesrdno sprovodite rutinu brige o sebi. Volim da sprovodim samopomoć kroz svakodnevna čulna iskustva, kao što je paljenje mirisne sveće, tople kupke kada je hladno, ili da odvojim vreme da skuvam zaista dobro i zdravo jelo.

Zamah pozitivnih navika učiniće vaše padove manje opasnim. Kada imate stabilnu osnovu samopoštovanja već ugrađenu u vaš svakodnevni život, podsetiće vas da je ok boriti se.

Borba je privremena. Borba nas čini ljudima. I to vas sigurno ne čini manje celovitim ljudskim bićima.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.