Kako oprostiti sebi i pomeriti se iz prošlosti

Mnogi od nas znaju da je oproštaj dobra stvar, zar ne? Oslobađa nas od ogorčenosti i ljutnje, dve emocije koje ne samo da nisu dobre, već nam mogu uništiti fizičko zdravlje i držati nas unazad od svih dobrih stvari koje možemo uraditi i iskusiti. Znam da su mnogi od vas radili na tome da opraštaju drugim ljudima.

Ali šta je sa opraštanjem sebi?

Čak iako smo postali poprilično dobri i dosledni u pogledu davanja oproštaja drugim ljudima, zar nije često da je opraštanje samom sebi najteže?

Razumevanjem zašto je samoopraštanje teško ukazuje nam na smernice koje mogu to i olakšati :

#1 „Bog vam može oprostiti grehe, ali vaš nervni sistem neće.“ – Alfred Korzybski

Kada uradimo nešto “pogrešno,” naš nervni sistem to i registruje. Povreda druge osobe može biti praćena krivicom. Greška koja nas košta nečega što želimo može biti praćena tugom. Kada uradimo nešto zbog čega zažalimo, često povezujemo to sa ograničavajućim uverenjem nalik, “Uvek kažem pogrešne stvari” ili “Nikada neću moći da svedem svoje račune.”

Ako pokušamo da oprostimo sami sebi zbog nečega bez otpuštanja emocije koja se krije ispod toga ili uverenja za koje smo se vezali, oproštaj se jednostavno neće desiti. Bez obzira koliko se jako trudili da oprostite, nastavljate da mučite sebe zbog bilo čega što se desilo – zato što vam vaš nervni sistem to govori!

Šta raditi povodom toga? Identifikujte ograničavajuće uverenje ili negativnu emociju za koje ste se vezali, kada pokušavate da oprostite sebi.

#2 „Opraštanje znači napuštanje prošlosti.“ – Gerald Jampolsky

Težimo da mislimo o sebi kao o kontinuumu: ljudsko biće koje ima svoju prošlost, koje se kratko kreće kroz sadašnjost i ide ka budućnosti. Napuštanjem sopstvene prošlosti – ili prošlosti koju smo stvorili u našim glavama – može biti drhtavo i “neuzemljeno,” nalik brodu koji je skliznuo sa svog pristaništa.

Kada pokušavamo da oprostimo sami sebi, pokušavamo da otpustimo nešto za šta osećamo da je deo nas. Mi otpuštamo ko smo bili u trenutku kada smo uradili šta god da smo uradili. Kada oprostimo nešto što je neko drugi uradio, na neki način to je lakše. Otpuštamo deo naše prošlosti koja u suštini nije ono što smo mi – osim ako smo pričali priču o tom bolu toliko često da smo sagradili identitet oko toga! U tom slučaju, postaje teško da oprostimo drugoj osobi zato što su trangresija i naša reakcija postale centralne u načinu na koji definišemo sebe.

Da bi oslobodili deo prošlosti koji treba da oprostite, pomaže da zapamtite da svi mi radimo najbolje što umemo i znamo u svakom trenutku. Da ste znali da će vaši postupci da prouzrokuju bol drugim ljudima i vama samima, verovatno to ne bi uradili, zar ne? I čak iako ste znali da povređujete tada, niste imali ideju koliko ćete se kajati u budućnosti i koliko će vam biti žao.

Zadržite ono što ste naučili od događaja, ali oslobodite sve ostalo.

#3 „Gravni trik kod pravljenja grešaka nije u njihovom sakrivanju—posebno ne od samog sebe.“ – Daniel Dennett

Za mnoge od nas, kada vidimo svoje mane to utiče da se osećamo ranjivo i čak nam je i pomalo zastrašujuće. U suštini smo ožičeni da preživljavamo, a bića koja prave previše grešaka obično se izbacuju iz genetskog bazena! Čak nam i naš obrazovni sistem govori da je sve što nije “ispravno,” zapravo “loše” i da zaslužuje neku formu kazne. Pa zato se trudimo da izbegavamo greške po svaku cenu i kada napravimo propust, naš prvi impuls je da je sakrijemo.

Da bi oprostili sebi, prvo treba da priznamo sami sebi šta smo uprskali. Treba da preuzmemo vlasništvo i da priznamo manu ili grešku – i taj osećaj je gotovo suprotan našem osećaju opstanka!

Pomaže da zapamtimo te greške, neuspehe i čak i neverovatno glupe postupke kao deo toga što smo ljudi. Tako učimo i rastemo. Ako se nikada niste osramotili ili pogrešili i ako nikada niste napravili grešku, verovatno ostajete u priličnoj uskoj zoni udobnosti.

Cenite svoje pogrešne korake zbog onoga što jesu: kamen spoticanja na vašem putu.

#4 „Jedan prašta koliko i voli“ – Francois de La Rochefoucauld

Kada zaista volite nekoga, zar nije lakše da toj osobi i oprostite? Ako imate vezu punu poverenja, ljubavi i ako je vaš prijatelj ili značajna druga osoba uradio/la nešto što vas je povredilo, zar nije verovatnije da ćete videti tu trangresiju kao jednokratni događaj? Zar se ne osvrnete na dobrotu koju u njima volite?

Mnogi od nas nemaju vezu sami sa sobom zasnovanu na ljubavi i poverenju. Mnogi od nas kritičniji su sami prema sebi više nego prema drugim ljudima. Dajemo drugim ljudima korist od sumnje, ali mi sami nećemo se opustiti.

Kada imate posla sa osobom kojoj ne verujete i koja vam se ne sviđa, češće birate da oprostite, otpustite tu bol i da jednostavno ne održavate kontakt očima sa tom osobom. Sa sobom? To nije opcija. Ne možete odustati i odšetati sami od sebe.

Ako ne volite i ne cenite sami sebe, nekako morate da nađete način da veza sa vama samima bude pozitivnija.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Psychologytoday

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.