Psihoza: Pokušala sam da se nosim sa glasovima u glavi, ali sam se brinula da će me ljudi osuđivati

Prvo iskustvo psihoze doživela sam u šesnaestoj godini, dok sam išla u školu. Sećam se tačno trenutka kada sam čula da “moji prijatelji” razgovaraju sa mnom preko mojih sagovornika. Govorili su sjajne stvari, kako sam ja super.

Razmišljanje da imam prijatelje u glavi uspaničilo me je, mislila sam da to nije u redu, da ne želim da ljudi čuju moje misli i da mi kompletno oduzmu privatnost.

Nakon tog prvog puta, glasovi su počeli da se manifestuju i kao glasovi mojih prijatelja i prolaznika. Glasovi su počeli da me ne vole i sve što bih rekla bilo je pogrešno, da sam grozna i zlobna osoba.

Počela sam da se osećam izgubljeno i usamljeno gde god sam se nalazila i ako ne bih čula šta je neko od mojih prijatelja rekao, čula bih da me umesto toga vređa. Počela sam da mislim da me svako tajno mrzi i da mi to jednostavno ne govori u lice, tako da sam odlučila da se zauzvrat isto tako ponašam. To je rezultiralo gubitkom svih prijatelja.

Pokušala sam da se suočim najbolje što sam mogla sa tim glasovima

Nakon što se škola završila pokušala sam da se suočim najbolje što sam mogla sa tim glasovima i gubitkom prijatelja. Pila sam kako bi se suočila sa bolom. Moja porodica je primetila da nešto ozbiljno sa mnom nije u redu i odveli su me na savetovanje kod psihologa za mlade. Tu sam upoznala ženu koja se izgleda bavila samo maltretiranjem, u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici. Pokušavala sam tako snažno da joj kažem šta doživljavam, ali nisam mogla zbog straha da će me ljudi osuđivati, jer me je to plašilo da će se desiti ukoliko progovorim.

Savetnica za mlade ljude rekla mi je da previše pijem i da to može biti razlog zbog čega sam osećala da ljudi pričaju o meni i zatražila je od mene da vodim dnevnik povodom mog opijanja. Mislila sam da je to moja šansa da joj pokažem kroz šta prolazim i napisala sam svakodnevni unos alkohola u dnevnik, gde sam takođe pisala o svemu kroz šta sam prolazila sa glasovima u protekloj godini.

Moji roditelji su pokušali da potraže pomoć za mene

Nakon što sam joj predala dnevnik, morala sam da čekam do sledeće seanse kako bih saznala njeno razmišljanje povodom toga i bila sam tako napeta i nervozna. Konačno su ti dani prošli i čula sam njeno mišljenje i shvatila  da očigledno ona nije pročitala moj dnevnik, jer mi je rekla “vidi, tvoje opijanje je baš loše, ali ti si tako lepa devojka i ne vidim razlog da ti imaš bilo kakve probleme”. To je bilo to! To me je poslalo u depresiju.

Moji roditelji su pokušali da potraže pomoć za mene, ali su jedini odgovori koje smo dobijali jesu da ja postajem alkoholičar, jer sam razmažena ćerka. Konačno sam se obratila majci za pomoć kada sam dobila opekotine trećeg stepena dok sam pijana jedne noći pokušavala da napravim pastu. Ona me je odvela pravo kod doktora.

Rekla sam doktoru za glasove koje čujem

Rekla sam doktoru za glasove koje čujem i on mi je zakazao odmah sastanak sa psihijatrom. On mi je rekao da imam bolest koja se zove psihoza, sa hemijskim disbalansom u mozgu što utiče da doživljavam halucinacije.

U celom svom životu nikada nisam osetila veće olakšanje, nego kada sam saznala da nešto nije u redu i da me ljudi zapravo ne mrze. Nije me bilo briga što sam sada označena sa tom bolešću, već je samo osećanje olakšanja bilo sjajno što sve ono što mi se dešavalo nije bilo realno. Volela bih da mi je dijagnoza postavljena kada sam se prvi put obratila psihologu za mlade, zato što bi mi to vratilo nekoliko godina i ne bi ugrozilo moj život. Mi jesmo uložili žalbu na tu ženu, ali to nije promenilo kako sam se osećala. Sledećih nekoliko nedelja i dalje sam čula glasove, ali sam bila tako srećna što nisam više uplašena.

Prestala sam da zadržavam sve za sebe i rekla sam svojoj porodici

Promenila sam se nakon što mi je postavljena dijagnoza, prestala sam da zadržavam sve za sebe i rekla sam svojoj porodici šta proživljavam. Povratila sam svoj život i naučila načine da se suočavam i nosim i adaptiram na glasove što u osnovi znači da im kažem da greše i da svi oni samo pokušavaju da učine da se osećam loše.

Sada mi ide poprilično dobro nakon puno samoanaliziranja i uzimanja lekova i sada sam sposobna da idem na posao. Ponekad pokušam da bacim pogled unazad na to kako sam se osećala kada sam imala šesnaest godina, ali je mnogo teško, zato što sam blokirala mnogo užasnih uspomena. Ipak tako sam srećna unutar sebe i kako sada vodim normalan život.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Time-to-change

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.