Disfunkcionalna porodična dinamika: Ne pričaj, ne veruj, ne osećaj

Ako ste odrasli u porodici sa zavisnim, mentalno bolesnim ili roditeljem zlostavljačem, znate koliko je teško – i znate da je svako u porodici pogođen. Vremenom, porodica počinje da kruži oko održavanja statusa kvo – disfunkcionalnosti. Rigidna porodična pravila i uloge razvijene u disfunkcionalnim porodicama, pomažu u održavanju disfunkcionalnog porodičnog sistema i dozvoljavaju zavisniku da ih i dalje koristi ili zlostavljaču da nastavlja da zlostavlja. Razumevanjem nekih od porodičnih pravila koja dominiraju u disfunkcionalnim porodicama, mogu pomoći da se oslobodimo tih obrazaca i izgradimo sopstveno samopoštovanje i samopouzdanje i formiramo zdravije veze i odnose.

Šta je disfunkcionalna porodica?

Postoje mnogi tipovi i nivoi disfunkcionalnosti u porodicama. Glavna odlika disfunkcionalne porodice je da članovi doživljavaju traumu koja se ponavlja.

Vrste traumatičnih iskustava iz detinjstva, na koje mislim, zovu se neželjena iskustva u detinjstvu i uključuju bilo koje sledeće doživljaje tokom detinjstva:

  • Fizičko zlostavljanje
  • Seksualno zlostavljanje
  • Emocionalno zlostavljanje
  • Fizičko zanemarivanje
  • Emocionalno zanemarivanje
  • Svedočenje nasilju u porodici
  • Roditelj ili blizak porodični član je alkoholičar ili zavisnik
  • Roditelj ili blizak porodični član je mentalno bolestan
  • Roditelji koji su razdvojeni ili razvedeni
  • Roditelj ili blizak porodični član je zatvoren

Kako disfunkcionalne porodice funkcionišu

Da bi rasla, fizički i emocionalno, deci je potreban osećaj sigurnosti – i ona se oslanjaju na doslednog, usklađenog staratelja za taj osećaj sigurnosti. Ali u disfunkcionalnim porodicama, staratelji nisu niti dosledni niti usklađeni prema sopstvenoj deci.

Nepredvidljivo, haotično i nesigurno

Disfunkcionalne porodice imaju tendenciju da budu nepredvidljive, haotične i ponekad zastrašujuće po decu.

Deca se osećaju sigurno kada mogu da računaju na staratelje da će dosledno zadovoljavati njihove fizičke potrebe (hrana, sklonište, da ih štite od fizičkog zlostavljanja ili povređivanja) i emocionalne potrebe (primećuju njihova osećanja, teše ih kada su uznemirena). Često se to ne desi u disfunkcionalnim porodicama, zato što roditelji ne uspevaju da ispune osnovne odgovornosti, da pruže zaštitu i da neguju svoju decu. Umesto toga, jedno od dece mora da preuzme te odrasle odgovornosti u ranom dobu.

Deci je takođe potrebna struktura i rutina da se osete sigurno; njima je potrebno da znaju šta da očekuju. Ali u disfunkcionalnim porodicama, dečije potrebe često su zanemarene ili zapostavljene i tu nema jasnih pravila ili realističnih očekivanja. Ponekad postoje preterano gruba ili proizvoljna pravila, a ponekad je tako malo kontrole, nema pravila ili smernica za decu.

Deca često doživljavaju ponašanja svojih roditelja kao nepredviđena ili nepredvidljiva. Ona se osećaju kao da moraju da hodaju po jajima u sopstvenom domu, iz straha da ne uznemire roditelje ili da ne izazovu i oslobode bes i maltretiranje od strane roditelja. Na primer, deca u disfunkcionalnim porodicama često opisuju da se osećaju anksiozno povodom odlaska kući nakon škole, zato što ne znaju šta ih čeka kod kuće.

U disfunkcionalnim porodicama, odrasli imaju tendenciju da budu prezauzeti sopstvenim problemima i bolom da ne pružaju sopstvenoj deci ono za čim ona žude – doslednost, sigurnost, bezuslovnu ljubav. Kao rezultat, deca se osećaju veoma uznemireno, anksiozno i nevoljeno.

Osećate se bezvredno i nebitno

Poprilično jednostavno, disfunkcionalne porodice ne znaju kako da se nose sa osećanjima na zdrave načine. Roditelji koji se suočavaju i nose sa sopstvenim problemima ili brinu o zavisnom ili disfunkcionalnom partneru, nemaju vremena, energije ili emocionalne inteligencije da obraćaju pažnju na vrednost i podržavanje osećanja sopstvene dece. Rezultat je emocionalno zanemarivanje u detinjstvu. Deca doživljavaju to kao moja osećanja nisu bitna, tako da ni ja nisam bitan/na. To, naravno, oštećuje dečije samopouzdanje i samopoštovanje i uzrokuje da se osećaju nevažno i nedostojno ljubavi i pažnje.

I tako deca u disfunkcionalnim porodicama ne uče kako da primete, vrednuju i postupaju prema sopstvenim osećanjima. Umesto toga, ona se fokusiraju na primećivanje i upravljanje osećanjima drugih ljudi – njihova sigurnost često zavisi o tome. Neka deca postaju veoma uključena u to kako se njihovi roditelji ponašaju, tako da na taj način pokušavaju da izbegnu njihov gnev. Na primer, malo dete može naučiti da se krije ispod kreveta kad god majka i otac počnu da se svađaju ili dete može naučiti, da time što teši mamu nakon rasprave, zadobija njenu pažnju. I tako, deca uče da osluškuju osećanja drugih ljudi i potiskuju sopstvena.

U dodatku ignorisanja detetovih emocionalnih potreba, roditelji mogu takođe da oštete dečije samopoštovanje sa neprikladnim imenima i oštrom kritikom. Mala deca veruju u to što im roditelji govore. Pa, ako vam otac kaže da ste glupi, vi verujete u to. Kako starimo i provodimo više vremena odvojeni od naših roditelja, počinjemo da preispitujemo neke od negativnih stvari, stvari koje su nam govorili kada smo bili deca. Međutim, neverovatno je koliko toga ostane u nama, čak i kada postanemo odrasle osobe. Emocionalni ožiljci povređujućih reči i kritičke poruke ostaju sa nama čak i kada, na primer, logički znamo da nismo glupi.

Disfunkcionalna porodična pravila

Kao što je Klaudija Blek napisala u svojoj knjizi To se nikada neće dogoditi meni, porodice alkoholičara i disfunkcionalne porodice prate tri neizgovorena pravila:

1) Ne pričaj. Mi ne pričamo o našim porodičnim problemima – jedni sa drugima ili sa ostalim ljudima izvan porodice. To pravilo je osnova za porodično negiranje zlostavljanja, zavisnosti, bolesti i sl. Poruka je: Ponašaj se kao da je sve u redu i pobrini se da svi drugi misle da smo savršeno normalna porodica. To je ekstremno zbunjujuće za decu, koja osećaju da nešto nije u redu, ali niko ne priznaje o čemu se radi. Pa tako, deca često zaključuju da su ona sama problem. Ponekad ih optužuju u potpunosti, a neki drugi put oni usvajaju osećaj da nešto mora da nije u redu sa njima samima. Kako nikome nije dozvoljeno da priča o disfunkcionalnosti, porodica je uznemirena zbog tajni i sramote. Deca se posebno osećaju usamljeno, beznadežno i zamišljaju da niko drugi ne prolazi kroz ono što ona doživljavaju.

Ne pričaj pravilo osigurava da niko ne priznaje realan problem porodice. I kada se suštinski porodični problem negira, nikada i ne može biti rešen; ozdravljenje i izlečenje nije moguće sa takvim stavom.

2) Ne veruj.  Deca su zavisna o svojim roditeljima ili starateljima da ih drže na sigurnom, ali kada odrastete u disfunkcionalnoj porodici, vi ne doživljavate svoje roditelje (i svet) kao siguran i brižan. I bez osnovnog osećaja sigurnosti, deca se osećaju anksiozno i imaju teškoće da veruju drugim ljudima.

Deca ne razvijaju osećaj poverenja i sigurnosti u disfunkcionalnim porodicama, zato što su njihovi staratelji nedosledni i nepredvidljivi. Oni zanemaruju, emocionalo su odsutni, krše obećanja i ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Dodatno, neki disfunkcionalni roditelji izlažu sopstvenu decu opasnim ljudima i situacijama i ne uspevaju da ih zaštite od zlostavljanja. Kao rezultat toga, deca uče da ne mogu da veruju drugim ljudima – čak i sopstvenim roditeljima – da izađu u susret njihovim potrebama i da ih drže na sigurnom (najosnovnijim formama poverenja za dete).

Teškoće koje se tiču verovanja drugim ljudima proširuju se izvan porodice. U dodatku ne pričaj mandata, ne veruj pravilo drži porodicu izolovanom i ostaje strah da će se, ako potražite pomoć, nešto loše desiti (majka i otac će se razvesti, otac će otići u zatvor, završićete u hraniteljskoj porodici). Uprkos tome koliko je strašan i bolan kućni život, to je đavo koga znate; naučili ste kako tamo da preživite – i remećenjem porodice, pričanjem sa nastavnikom ili savetnikom, može samo pogoršati stvari. Zato, ne verujete nikome.

3) Ne osećaj. Potiskivanje bolnih ili zbunjujućih emocija predstavlja strategiju suočavanja koju koristi svako u disfunkcionalnoj porodici. Deca u disfunkcionalnim porodicama svedoče kako njihovi roditelji potiskuju sopstvena osećanja alkoholom, drogama, hranom, pornografijom i tehnologijom. Retko se osećanja izražavaju i tretiraju na zdrav način. Deca takođe mogu da budu svedoci strašnim epizodama besa. Ponekad je bes jedina emocija koju vide da njihovi roditelji izražavaju. Deca brzo uče da će pokušaji da izraze sopstvena osećanja, u najboljem slučaju voditi ignorisanju i u najgorem voditi nasilju, krivici i sramoti. Pa tako, deca takođe uče da potiskuju sopstvena osećanja, otupljuju sami sebe i pokušavaju da preusmere bol sa sebe.

Sramota

Sramota preovladava u disfunkcionalnim porodicama. To je osećanje koje imate kada mislite da nešto nije u redu sa vama, da ste inferiorni ili nedostojni. Sramota je rezultat porodičnih tajni i poricanja i toga što su vam govorili da ste loši i da zaslužujete da budete povređeni ili zanemareni. Deca u disfunkcionalnim porodicama često krive sebe zbog neadekvatnosti roditelja ili zbog toga što su maltretirani ili ignorisani. “Ja sam kriv” najlakši je način da njihovi mladi mozgovi daju smisao za zbunjujuću i zastrašujuću situaciju.

Kao odrasli, deo isceljivanja od disfunkcionalnosti porodice nalazi se u otpuštanju osećanja sramote i prepoznavanju da nedostaci naših roditelja nisu bili naša krivica i da to ne znači da smo mi neadekvatni ili nedostojni.

Isceljenje

Isceljenje takođe podrazumeva da se krećemo izvan pravila koja regulišu disfunkcionalnu porodičnu dinamiku. Možete zameniti ne pričaj, ne veruj, ne osećaj sa novim setom smernica u odnosima sa odraslima:

Pričajte o vašim osećanjima i iskustvima. Možete srušiti sramotu, izolaciju i usamljenost i izgraditi veću povezanost u odnosima, kada delite vaša razmišljanja i osećanja sa ljudima od poverenja. Priznavanjem i pričanjem o problemima, suprotnost je ostanku u poricanju. To otvara vrata ka rešenjima i isceljenju.

Verujte drugima i postavite odgovarajuće granice. Poverenje može biti zastrašujuća stvar, posebno kada su vas u prošlosti ljudi izneverili. Potrebno je vreme da naučite da verujete sebi i ko je vredan poverenja, a ko nije. Poverenje je važan sastavni deo zdravih odnosa, zajedno sa zdravim granicama, koje osiguravaju da se ophode prema vama sa poštovanjem i da se vašim potrebama izlazi u susret.

Osećajte sva vaša osećanja. Dozvoljeno je da imate sva vaša osećanja. Biće potrebna vežba da stupite ponovo u kontakt sa sopstvenim osećanjima i shvatite njihovu vrednost. Ali možete početi tako što ćete upitati sebe kako se osećate i tako što ćete govoriti sebi da su vaša osećanja bitna, da znače. Ne morate više da ograničavate sebe sa osećanjima sramote, straha i tuge. Takođe vam nije potreban niko drugi da potvrdi vaša osećanja; ne postoje ispravna ili pogrešna osećanja ili dobra ili loša osećanja. Za sada, samo dozvolite da vaša osećanja postoje.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Psychcentral

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.