Šta je trauma?

Šta pomislite kada čujete reč trauma?

Da li pomislite na fizičku ili psihološku traumu?

Imate li preodređene pojmove o tome kako trauma može uticati na ljudski razvoj?

Tužno je da se mnogi judi bore da shvate emocionalni, psihološki i/ili fizički uticaj koji trauma može imati na celokupno zdravlje. Trauma razdvaja porodice. Ona razdvaja i tužno je da, u nekim slučajevima, pobeđuje.

Ovaj članak izdvojiće neke od stvari koje sam videla, u mojoj profesiji i životu, da je teško za druge da shvate traumu. Smanjila sam te stvari na 9, kako bih zadržala strukturu i suštinu.

Trauma nije dovoljno dobro shvaćena od strane našeg društva, što vodi ka nesporazumima, neslaganjima i ponekad još većim traumama. Iz mog iskustva, mnogi ljudi se bore da identifikuju šta trauma zaista jeste, kako utiče na mozak i kako može da uspori napredak ljudskog razvoja. Mnogi od tih ljudi veruju da trauma ne treba da definiše ili da nastavlja da vas definiše. I dok je to pozitivan i ponekad izbalansiran način viđenja, trauma je nešto što ostavlja mnogo otisaka, koji se ne mogu tako lako izbrisati.

Mnogi pretpostavljaju da je trauma loše iskustvo koje se može prevazići sa “pravom kombinacijom” stvari (npr. društvenim sistemom podrške, lekovima ili ilegalnom upotrebom droge ili alkohola, preterivanjem u aktivnostima na poslu koje donose zadovoljstvo, mesecima ili godinama na terapiji, negiranjem, izbegavanjem i sl.). Ali realnost je da je trauma mnogo više komplikovanija nego što bi hteli da priznamo i ponekad mnogo više komplikovana za lečenje nego što mislimo.

Jedno od najčešćih pitanja koje dobijam u radu sa klijentima sa istorijom traume jeste: “Zašto je tako teško prevazići traumu?” Ja zatim prolazim seriju sesija fokusirajući se zašto će biti potrebno neko vreme. Za mnoge od mojih klijenata (prethodnih i trenutnih), trauma je definisana različito i intenzitet/trajanje traume je različito takođe. To čini da razumevanje efekata traume bude još teže, zato što neki ljudi prevaziđu sopstvenu traumu lakše od drugih.

Kao rezultat traume koja je tako pogrešno shvaćena, bolesnici se bore da objasne drugima da shvate njihovu svakodnevnu bitku. Nabrojala sam nekoliko uobičajenih razloga zašto je teško razumeti traumu:

Terapija sa pričom ne funkcioniše uvek: Koliko god da je teško da to kao terapeut priznam, to je istina. Terapija koja uključuje priču nije “egzaktna nauka” i često uključuje više umetnost nego nauku, posebno u početnim fazama tretmana. Izgradnja odnosa, izgradnja poverenja, trudeći se da se klijent oseća prijatno i shvaćeno, omogućavajući da se klijent otvori i da podeli i sl. sve to zavisi od veštine terapeuta i volje klijenta. Bez toga, terapija je gubitak vremena. Mnogi terapeuti mogu sedeti sa klijentima i vršiti preglede naučne literature bez problema. Ali da li je to zaista terapija? Ne. Druge stvari kao što su godine, kultura, rasa, pol, i sl. igraju takođe ulogu. Terapija je dobra za neke ljude, ali ne za sve ljude.

Samo terapija nije dovoljna: Kao što je već rečeno, terapija ne funkcioniše uvek za svaku osobu. Neki ljudi mogu zaključiti da im terapija ne pomaže i da je prekid dobra opcija. Iako terapija može biti više od pomoći kada se klijent angažuje oko zdrave ishrane ili dijete, vežbanja, meditacije, ili joga kursa, vođenju ispinjavajućeg života u radu ili hobiju, pričom sa duhovnim savetnikom ili sveštenikom i sl. i dalje to može biti nedovoljno. To može biti u nekoj tački dovoljno, ali možda ne sada za neke ljude.

Psihološko, emocionalno, fizičko, ili seksualno zlostavljanje može imati doživotne posledice: Iako se neko angažuje oko terapije duži period vremena, to ne znači da će simptomi traume (flešbekovi, psihološki simptomi, krivica, strah, anksioznost, depresija, briga, košmari ili noćne more i sl.) nestati odmah. Možda će biti potrebno neko vreme da se ti simptomi drže pod kontrolom. Pristup samo jednog rešenja za razumevanje traume nije od pomoći. Terapeuti treba da dozvole neko vreme da terapeutski proces počne da funkcioniše i to može potrajati. Simptomi možda nikada ne nestanu. Ali i ukoliko nestanu, biće im potrebno neko vreme.

Trauma nije samo “loše iskustvo”: Ja sam zapravo imala pitanja porodica, koje nisu mogle da shvate, zašto je njihovim najvoljenijima toliko teško da prosto samo “prevaziđu to”  i nastave dalje. Jedan slučaj koji sam prethodno imala, dok sam radila u kampu za mlade koji su se borili sa mentalnim bolestima i dobijali 24/7 nadzor osoblja, uključivao je zlostavljano i zanemareno osmogodišnje dete koje se borilo sa inkontinencijom zbog toga što nije naučeno na nošu i što je ozbiljno zanemareno. Odrastao je u domu sa roditeljima koji su bili zavisnici od droge. Iako je uzet iz doma kada je imao dve godine, nastavio je da se bori godinama. Njegovo zlostavljanje i zanemarivanje nije bilo samo loše iskustvo. To je bio veoma dug put traumatičnog stresa, osećanja neadekvatnosti, straha, manjka poverenja i izazova mentalnog zdravlja.

Traumatska terapija može stvarno pogoršati stvari: Razgovor o traumatičnom iskustvu može biti od pomoći, posebno ukoliko ima novih uvida o traumi, emocionalnom proboju ili nekoj vrsti psihološkog izlečenja. Ali pričanje o traumatskom iskustvu, najpre ukoliko osoba nije spremna da priča o tome, može voditi ka ozlojeđenosti, ljutnji ili pojačanju siptoma traume kao što su flešbekovi, strahovi ili anksioznost. Kada savetujem omladinu koja se borila sa traumom, često diskutujem o veštinama suočavanja i time pomažem omladini da nauče neke veštine pre nego što probudimo stvarnu traumu i počnemo da pričamo o tome šta se desilo. Zašto to radim? Zato što razgovor o traumi može probuditi neprijatne emocije, psihološke simptome koji su previše teški za suočavanje, bez odgovarajućeg znanja ili kako da se osoba nosi sa njima.

Trauma ima neurobiološke komponente koje često preskačemo: Trauma doslovno pogađa strukturu mozga. Razvoj mozga često se prekida kada bebe i mala deca dožive traumatične događaje, kao što su zlostavljanje i zanemarivanje. Mozak se “ponovo povezuje” zbog iskustva što može voditi simptomima PTSP-a. Istraživači, međutim, sugerišu da su deca veoma otporna i da sa dovoljnom količinom podrške mogu prevazići traumu.

Definicija svake osobe povodom traume se razlikuje: Vaša definicija traume može biti veoma drugačija u odnosu na gledište neke druge osobe. Kada pitam porodicu šta “trauma” znači njima, odgovori su neverovatni. Jedna osoba definisala je traumu kao “nešto što je realno, realno loše da se teško prevazilazi.” Druga osoba definisala je kao “saobraćajnu nesreću ili neočekivanu smrt za koju niko nije pripremljen.” Iako su te definicije tačne, trauma se preciznije definiše kao bilo koji događaj, koji se smatra traumatičnim za bolesnika, koji se dešava u životu neke osobe koja nema odgovarajuće veštine da se nosi sa tim.

Neki ljudi nađu terapeuta koji možda ne razume traumu: Za neke ljude, terapeut je terapeut i “oni moraju da budu obučeni da znaju nešto ili ne bi imali posao.” Nije baš tako. Neki takozvani profesionalci mentalnog zdravlja, u određenim državama, mogu imati titulu “pihoterapeuta” bez dozvole i bez profesionalne obuke. Drugi dobijaju diplomu u polju psihologije i čekaju da ljudi “kupe” njihove usluge. Vi želite da budete veoma pažljivi povodom toga kome ćete dati dozvolu da vas leči. Da li je ta osoba obučena za traumu? Da li je diploma te osobe odgovarajuća za tip posla koji obavlja? Da li imaju licencu i ukoliko nemaju, zašto? To su pitanja koja treba da postavite pre ulaska u terapijski odnos. I dok postoje veoma dobri terapeuti koji nemaju licencu za pružanje usluga u vašoj zemlji, prva stvar koju treba da pitate – da li su sertifikovani za traumu, da li imaju dozvolu i iskustvo.

Naša istraživanja imaju nedostatke, ali smo sve bolji: Verovali ili ne, polje psihologije je ograničeno kada se radi o lečenju i razumevanju traume. Mi počinjemo da shvatamo neurološke i neurobiološke uticaje traume i kako da ih lečimo. Profesionalci mentalnog zdravlja, pre svega oni koji su obučeni i sertifikovani za oblast traume, sposobni su da obrazuju javnost o traumi i šta je potrebno žrtvama traume u cilju da se oporave. Vodeći stručnjaci u tom polju, takođe pružaju online kurseve, sertifikacione programe, radionice, edukativne seminare i sl. o traumi, kako bi bolje informisali profesionalce mentalnog zdravlja i ostale ljude.

Koja su vaša uverenja o traumi? Da li ste vi (ili neko koga znate) doživeli traumatični događaj? Ukoliko jeste, da li mislite da drugi ljudi mogu da shvate vaše iskustvo?

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Psychcentral

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s