Budni košmari: Enigma paralize u snu

Budite se usred noći, ubeđeni da zla figura leži u čekanju. Pokušate da se pomerite, ali vaše telo neće ni da se mrdne. Pokušate da vrištite, ali nikakav glas ne izlazi. Čudovište se približava. To može izgledati kao scena iz horor filma, ali to je realna stvar – vi doživljavate paralizu u snu.

Taj zastrašujući i misteriozni poremećaj spavanja, ili parasomniju, doživljavali su ljudi verovatno od nastanka čovečanstva.

I možda je doprineo tome da se povećaju brojne priče o duhovima i misterioznim stvorenjima, uključujući i „stvari sa kojima se borimo noću.“

To najneprijatnije iskustvo prvi put je jasno dokumentovao tokom medicinskog razgovora u 17. veku, holandski lekar Isbrand Van Diembroeck, koji je pisao o slučaju žene „50 godina starosti, dobrog zdravlja, snažna,“ koja se žalila na misteriozna iskustva noću.

„Kada je pokušavala da zaspi,“ objašnjava Van Diembroeck, „ponekad bi verovala da đavo leži na njoj i da je drži, ponekad bi je gušio veliki pas ili bi lopov ležao na njenim grudima, zbog čega bi jedva mogla da govori ili diše i kada bi uz napore pokušavala da zbaci teret, ona nije bila sposobna da se otrese svojih članova.“

Ono što je ta žena verovatno doživela je stanje koje je postalo poznato kao „paraliza u snu.“

Istraživači to definišu kao „čestu, uglavnom bezopasnu, parasomniju, koju karakterišu kratke epizode nesposobnosti da se pomera ili govori, kombinovane sa buđenjem svesti.“

Paraliza u snu i halucinacije

Razlog zašto je paraliza u snu tako strašna ne ogleda se u tome što ćete odjednom biti upozoreni, već shvatate da ste, u stvari, nesposobni da pomerite ijedan mišić ili da pustite glas, već što je takođe i to iskustvo često – kao što je objašnjeno u slučaju iznad – praćeno zastrašujućim halucinacijama.

Te halucinacije, kako je specijalizovana literatura sada utvrdila, obično se svrstavaju u tri različite kategorije:

  • Osećanje prisustva, ili uljeza u halucinacijama, u kojima osoba oseća prisustvo zle, preteće individue.
  • Inkubus (eng. incubus) halucinacije, u kojima osoba može da oseti da joj neko ili nešto pritiska neprijatno, čak bolno, grudi ili abdomen, ili pokušava da je uguši.
  • Vestibularne halucinacije, tokom kojih pojedinac misli da pluta, leti ili da se kreće – one takođe nekada mogu da uključuju iskustva izvan tela, u kojima osoba misli da je njen duh ili um napustio njeno telo i da se kreće i posmatra događaje odozgo.

Među tim tipovima, nalik snu, halucinacija koje su pomenute, prvi tip – osećanje prisustva – jeste jedan od najčešće doživljenih kod ljudi koji su iskusili paralizu u snu.

Što se tiče vremena spavanja u kome se paraliza u snu – sa ili bez halucinacija – obično odvija, opet, nema jedinstvenog odgovora.

Prema studiji koje je objavio Časopis o istraživanju spavanja, paraliza u snu obično se dešava ubrzo nakon što osoba zaspi (ili u hipnagogik epizodi), u nekoj tački tokom spavanja (hipnomezik epizodi), ili malo pre uobičajenog vremena kada se osoba budi (hipnopompik epizodi).

Autori te studije primetili su da su najčešći slučajevi paralize u snu u hipnomezik epizodi i da se obično javljaju nakon 1-3 sata od trenutka kada osoba zaspi.

‘Čudan, čovek iz senke’

U stvari, te vizije i senzacije mogu izgledati previše realistično mnogim ljudima, da oni mogu da pomisle da su doživeli paranormalno iskustvo, ili čak da su bili podvrgnuti čudnim testovima i ritualima.

„Broj svedoka“ takvih halucinacija može biti zaista uznemiravajući tokom dugogodišnjih iskustava – kao što je Luj Praud u svojoj knjizi Mračni uljezi opisao – do detalja godine i godine neobičnih noćnih susreta.

Jedna čovek koja mi je pričao o svojim košmarnim halucinacijama, rekao je da se osećao kao da je „neko klečao na njegovim grudima, da je on osetio kao da ga neko guši.“

Druga osoba govorila je o noćnom napadaču koji uživa da je muči na nebrojene načine.

„Kada nastupi paraliza u snu, ja dobijam i vizuelne i auditorne halucinacije, koje često uključuju čudnog, čoveka iz senke koji se penje stepenicama i ulazi u moju sobu. Povremeno, on me pipa prstom ili me golica.“

Često, rekla mi je, ta zlobna figura čak „uključuje“ i njenog muža u svom nestašluku.

„Ponekad,“ ona kaže, „čak haluciniram da moj muž leži pored mene i da mi se zlobno smeje, ili je sa strane sa zlobnom figurom koja mi dosađuje. To je veoma frustrirajuće, jer sve što ja želim je da mi on pomogne!“

S obzirom na intenzitet tih iskustava halucinacija, ne iznenađuje što su istraživači konstantno ponavljali tvrdnje da halucinacije povezane sa paralizom u snu mogu biti odgovorne za mnoga izveštavanja o magičnim događajima, viđenju duhova i demona i otmici vanzemaljaca.

Neki sretni izuzeci

I dok obično ljudi sa paralizom u snu prijavljuju iskustvo zastrašujućih halucinacija, nekoliko srećnika zaista je ukazalo da je doživelo stanje blaženstva, što ih unapred raduje ukoliko se te epizode ponove.

Studija koju je sproveo Džejms Alen, sa Univerziteta Vaterlo u Ontariju, Kanadi, sugeriše da su ljudi koji češće opisuju iskustvo pozitivnih osećanja i senzacija tokom epizode paralize u snu, oni koji su skloni vestibularnim halucinacijama.

„Te halucinacije uključuju osećanja plutanja i iskustva izvan tela, što ih povezuje sa osećanjima blaženstva pre nego straha.“ Džejms Alen

„U suprotnosti sa drugim prirodnim orijentacijama – uljeza i inkubus halucinacija,“on dodaje, „ta iskustva su poprilično fokusirana na iskustva osobe.“

Ponekad, Alen nastavlja, osećanja blaženstva tokom paralize u snu, izvedena su iz prijatnih erotičnih senzacija koje se javljaju zbog vestibularnih halucinacija.

Koji je osnovni mehanizam?

Pa, šta se dešava unutar tela tokom epizode paralize u snu? U suštini, tokom faze sna – znane kao brzo kretanje očiju (REM) faze — naši skeletni mišići se paralizuju.

Razlozi toga nisu u potpunosti shvaćeni, iako istraživači napreduju u otkrivanju mehanizama vezanih za taj proces.

Jedna popularna teorija kaže da privremeno stanje paralize služi da nas spreči da povredimo sami sebe, možda u automatskom odgovoru na neki nasilan san.

Tokom paralize u snu, paradoksalno, naši mozgovi – ili delovi naših mozgova – postaju budni i svesni, ali je ostatak tela i dalje imobilizovan.

Istovremeno, tokom paralize u snu, mnogi ljudi doživljavaju vizije i senzacije, kao da su realne – stoga halucinacije – i činjenica da to one i jesu, su u stvari, delom budne i svesne i zamagljuju liniju između jave i sna.

Koji su rizici paralize u snu?

Paraliza u snu mnogo je češća nego što mnogi misle. U jednoj studiji iz 2016. godine objavljeno je da je „iznenađujuće česta,“ ali da je „određivanje tačnih stopa prevalencije komplikovano“ zato što istraživači i učesnici studije jednako imaju različita shvatanja o tome šta se računa kao paraliza u snu.

Nedavni pregled dostupnih podataka, sugeriše da 7.6 procenata populacije je iskusilo bar jednu epizodu tokom svog života. Time rečeno, brojke mogu biti čak i veće.

Šta uzrokuje paralizu u snu i koji su glavni rizici za iskustvo takve epizode, uglavnom je misterija.

Paraliza u snu čes tje simptom neurološkog poremećaja „narkolepsije,“ koji karakteriše nekontrolisano spavanje tokom dana.

Ali mnogi ljudi koji iskuse paralizu u snu to dožive nezavisno od neurološkog stanja. I da napravimo razliku između narkolepsije – povezane epizode i nezavisnog pojavljivanja paralize u snu. Specijalisti se obično odnose na drugi pojam kao „izolovane paralize u snu.“

Ponavljanje izolovane paralize u snu često počinje u adolescenciji i oko 28.3 procenata studenata je navodno to iskusilo.

Štaviše, ljudi sa slabijom „higijenom spavanja“- na primer, oni koji spavaju previše ili premalo – verovatnije će iskusiti paralizu u snu.

Da li su krivi problemi mentalnog zdravlja?

S obzirom da je zastrašujuću priroda većine halucinacija povezana sa problemima mentalnog zdravlja – kao što su depresija ili anksioznost – te osobe će biti podložnije ovim iskustvima.

Rezultati postojećih istraživanja, međutim, pomešani su. Neki su tvrdili da će pojedinac koji je doživeo zlostavljanje ranije u životu – bilo da se seća toga ili ne – biti podložniji paralizi u snu.

Prema studiji koja je objavljena u Sleep Medicine Reviews, „Nivoi budnog stanja disocijativnog iskustva, uključujući depersonalizaciju, derealizaciju i amneziju, pronađeno je da su povezani i sa učestalošću paralize u snu i sa učestalošću /intenziteta sva tri tipa halucinacija.“

Ali veze sa drugim neurološkim i psihijatrijskim poremećajima su neizvesnije.

Autor studije koja je objavljena u časopisu Svesnost i Kognicija zabeležio je da je prethodno istraživanje pokušalo da utvrdi slučaj da bipolarni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, depresija, panični poremećaj i generalizovani anksiozni poremećaj – da pomenemo samo nekoliko – mogu igrati ulogu u paralizi u snu.

Međutim, oni su prijavili da su njihove analize dostupnih podataka otkrile da „nema generalne veze između izolovane paralize u snu i glavne psihopatologije.“

Umesto toga, odlučili su da se fokusiraju na najčešći „simptom“ paralize u snu – to je, osećanje prisustva halucinacija koje povećavaju osećaj straha – i objasnili su da tu možda postoji veza između ta dva i onog što oni zovu „pasivna socijalna slika.“

Pasivna socijalna slika odnosi se na iskustvo individualaca, koji su skloni da budu više socijalno anksiozni i da se zamišljaju u sramotnim ili stresnim socijalnim situacijama kao pasivne žrtve zlostavljanja na samom kraju.

Ti pojedinci, istraživači sugerišu, čini se da će biti više izloženi riziku da iskuse stres, zbog osećanja halucinacija prisutnosti.

Šta možete uraditi da to sprečite?

Prevencija i strategije suočavanja za paralizu u snu su, nažalost, većinom zagonetne, ali postoje neke metode koje su u više navrata potvrđene od strane mnogih pojedinaca koji kažu da one – ponekad ili često – funkcionišu.

To uključuje:

  • Pokušajte da ne zaspite na leđima, jer su studije povezivale epizode paralize u snu sa ležanjem na leđima, kada osoba zaspi.
  • Pokušajte da osigurate, na redovnom nivou, da vaš san nema prekida, jer buđenje u više navrata tokom noći označeno je kao potencijalni faktor rizika.
  • Izbegavajte preteranu upotrebu stimulanasa, kao što su duvan i alkohol – kafa, iznenađujuće, nije viđena kao rizična u ovom kontekstu – iako su dokazi da će uticati na šanse doživljaja paralize u snu, pomešane.
  • Naučite da meditirate i da opustite mišiće, jer vam te tehnike mogu pomoći da se bolje nosite sa tim iskustvom.
  • Istrajavajte u pokušaju da „pomerite ekstremitete“, kao što su prsti na rukama ili nogama, jer tokom paralize u snu to takođe pomaže da se iskustvo poremeti .
  • Na kraju, ako redovno doživljavate paralizu u snu sa „osećanjem prisustva“ i mislite da je to možda povezano sa ostalim iskustvima anksioznosti u svakodnevnom životu, onda bi bilo dobro da razmotrite kognitivno bihejvioralnu terapiju.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Medicalnewstoday

Advertisements

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.