Reč psihoza i dalje se susreće sa strahom i osudom

Ja bolujem od simptoma psihoze od kako znam za sebe. Ukoliko bih pomenula svoje simptome bilo kome, to bi uvek bilo spušteno na nivo “mašte” ili neke vrste natprirodnog fenomena, kao da pričam o duhovima; niko nikada nije pomislio da sve to može imati nekakve veze sa mojim mentalnim zdravljem.

Možda da su to uočili, počela bih ranije da tražim pomoć, umesto što sam to učinila sa 18 godina kada sam dotakla dno. Imala sam poteškoće da odvojim ono što je realno od onoga što je bilo “sve u mojoj glavi”. Redovno sam čula glasove i videla ljude koji u stvarnosti nisu bili tu. Srednja škola je bilo mesto gde sam doživela najveću stigmu, maltretiranje je poprilično neizbežno za tinejdžerku koja misli da može da vidi duhove i da priča sama sa sobom, da ne pominjem moju svetlo riđu kosu i pege.

Osoblje nije bilo od pomoći, vremenom sam završila u školi za decu sa problemima u ponašanju, koja je samo pogoršala moje stanje. Uvek sam se plašila da pričam o svojim simptomima, zamišljajući ljude u belim mantilima koji me odvode i nikada ne vraćaju. Jednom sam konačno dobila malo pomoći, obe, i terapeutsku i lekove i moje stanje se stabilizovalo, ljudi iz lokalnog mentalnog tima bili su sjajni. Vremenom sam se udala i sada imam dvoje divne dece.

I dalje imam simptome, ali se mnogo bolje nosim sa njima i takođe sada sam sposobna da identifikujem bilo koju potencijalnu deluziju, pre nego što se ista otrgne kontroli. Vratila sam se obrazovanju i studiram društvene nauke i odlučila sam da ovog puta neću kriti sopstveno stanje. Otvoreno sam diskutovala o tome sa studentima i profesorima i veoma srećno dozvoljavam da me koriste kao uvid/primer kada izučavaju probleme mentalnog zdravlja.

Po prvi put moje iskustvo psihoze ima pozitivan uticaj na moj život, time što sam bila samouverenija i otvorenija o psihozi, preokrenula sam sopstvenu “prljavu malu tajnu” u koristan deo sopstvenog identiteta. Dobila sam pozitivne reakcije, reakcije pune podrške od osoblja i studenata i time što sve više ljudi zna o mojoj bolesti znači da se moja mreža podrške širi.

Termin psihoza može zvučati zastrašujuće za ljude u početku, jer stigma koja isti okružuje se tiče obično nasilja i opasnosti. Ali mnogi ljudi koji boluju od psihotičnih epizoda tokom svog života, ne moraju to da kriju, mozak je kompleksan i manje je verovatno da će biti savršeno racionalan sve vreme. Zbog brige šta će drugi ljudi misliti o njima, ljudi ne traže pomoć i to je jasno da mora da se promeni. Što više pričamo o pogrešno shvaćenim problemima mentalnog zdravlja, kao što je psihoza, ljudima će biti lakše da potraže pomoć i da žive kvalitetnije svoje živote.

Mi ne treba da se krijemo od mentalnih bolesti: otvorenost pomaže da se smanji stigma koja ih okružuje. Nadam se da ćemo vremenom pobediti stigmu i diskriminaciju koje okružuju mentalne bolesti.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Time-to-change

Advertisements

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s