Radije bih da mi ljudi postavljaju pitanja o šizofreniji, nego da pretpostavljaju

Reakcije poslodavaca, kada otkriju da imam šizoafektivni poremećaj, kretale su se u širokom rasponu. Od ponižavanja čime sam grubo bila primoravana da izmarširam iz prostorije, od strane smešnog broja uspaničenih muškaraca u loše odgovarajućim odelima, ili prelepim retkim pojavama univerzitetskog odeljenja za ljudske resurse prošlog meseca, koji su pričali sa mnom zbog mog straha od javnog izlaganja u sali ispred brucoša.

Započela sam svoje krivudavo putovanje koje se sada zove samozapošljenje, upravo nakon oporavka od prve psihotične epizode kada sam imala 20 godina. Bila sam bombardovana paranojom, halucinacijama i deluzijama već više od godinu dana i vratila sam se da živim sa svojim roditeljima. To je bilo poprilično ponižavajuće, jer sam uvek cenila sopstvenu nezavisnost. Bila sam u takvom stanju da sam jedva mogla da napustim kuću i budila sam ih nekoliko puta noću da proverim da oni nisu, kako su mi moje deluzije govorile, ubijeni od strane nekog uljeza na spavanju. Nisam bila sposobna da se okupam, obučem ili pročitam knjigu i provela sam mnoge dane uglavnom pušeći jednu cigaretu za drugom i pričajući sa glasovima koji su me progonili i koji su dolazili sa radija.

To su bili kasne 90.-te i mnogo pre nego što su se ljudi osetili samouvereno da budu otvoreni o mentalnom zdravlju. Stigma i predrasude su tada bile široko rasprostranjene. Od tada, sa sve više ljudi koji o tome pričaju, postalo je malo bolje, ali predstoji i dalje dugačak put koji treba da se pređe; samo oko 8% ljudi koji imaju šizofreniju je trenutno zaposleno.

Sada sam otvorena što se moje dijagnoze tiče, kako je to moja velika nada da će iskrenost o čistoj normalnosti doživljaja stanja mentalnog zdravlja, pomoći da se generiše promena na način da počnemo da vidimo nas kao deo društva.

Ne samo u smislu onih koji su imali iskustvo mentalne bolesti, već takođe i u lečenju svakog i svakoga od nas. Način na koji možemo da uradimo to, jeste da vrednujemo kvalitete koje svi mi donosimo društvu, a ne samo onih koji izgledaju kao visoki letači. Postoji vrednost u svakom od nas, jer smo mi mnogo više od sume naših delova.

Kratko nakon što sam dobila otkaz na prvom poslu, radila sam za veoma ljubaznog vlasnika jednog paba. Blagoslovljen neka je taj čovek, ja plačem kada mislim o njegovoj neverovatnoj obzirnosti i dobroti, što je odbijao da digne ruke od mene kada sam bila jako loše. Pričao je sa mnom ljubazno bez ikakve degradacije govoreći, “Imam upravo stvar baš za tebe” ili “Mislim da ćeš biti dobra u tome”. Istina je da je pranje sudova bio jedan od najboljih poslova koje sam ikada imala. Mogla sam da slušam muziku kada sam ribala tiganje, što mi je takođe pomoglo da udavim glas svoje koleginice, koja je težila da priča sama sa sobom isto kao i ja.
Ta vlasnikova ljubaznost naučila me je više o poslu od stvarnog posla koji sam obavljala tamo i to je nešto što je nastavilo da me održava. Sada shvatam da je on mogao da uvidi moj potencijal. Ne kao radnika (ja sam bila grozan radnik u to vreme, jer sam pila mnogo lekova), ali on je video moju vrednost kao osobe. On me nije lagao kada mi je govorio da će se stvari poboljšati zato što, iako sam bila grozan radnik u kuhinji, on me je naučio nešto korisno.

Shvatila sam da se vrednost dobrog radnog mesta ogleda u tome kada se ljudi cene. On me je cenio, zato što je njegov posao bio da poboljša ljudsko stanje. On je imao dubok, ljudski dar saosećanja. Način da izazovete opadanje moći, koje su na snazi u poslu u nekim oblastima društva, jesu putem voljenog rada u našem svetu. Naši udruženi napori mogu imati efekta. Dobro delo bilo gde je dobro svuda. Ta vrsta čovečnosti prenosi se na ostale. Ono što je on gubio u smislu prihoda od mojih loše pripremljenih jela, u budućnosti je gradilo samopouzdanje unutar mene. Tako ljubaznost i dobrota funkcionišu.

Mislim da treba da preispitamo šta vrednujemo u društvu; da li je doći do samog vrha u nečemu zaista tako važno kao biti inkluzivan? Mnogi ljudi se plaše invaliditeta, bola ili ranjivosti i mi ćemo svi iskusiti te stvari u nekoj formi u nekom trenutku.

Osim ako nismo deca, koja žive u nefiltriranom sadašnjem trenutku, mi često pravimo grešku time što prvo osuđujemo.

Imala sam neka veoma zabavna pitanja od ljudi kako sam počela da se otvaram o svojoj dijagnozi. Odgovaranjem na njih dozvoljavam sebi da izazivam ljudski strah i oslabljujem osuđivanje. U stvari, iz mog iskustva, mnogo je bolje postavljati ljudima pitanja direktno, nego pretpostavljati stvari o ljudima. Bolje je da budete radoznali i da pitate nešto, nego da rizikujete da se zaglavite u restriktivnom nedostatku empatije koja leži u predrasudama.

Ljudi sa mentalnim problemima uvek mogu da vam ljubazno objasne ukoliko grešite. Ukoliko postavite glupo pitanje, onda ćete oboje imati priliku da se zajedno nasmejete. Suprotnost predrasudi jeste biti otvorenog uma, uma bez predrasuda. Nemojte gledati kroz ljude – pitajte ih nešto o sebi; započnite razgovor, povežite se.

Neki ljudi su stvoreni za to da postavljaju glupa pitanja, ali zapravo, nijedno pitanje nije glupo. U jednoj od svojih paradoksa logike, filozof Vitgenštajn je rekao, “Da ljudi nisu radili glupave stvari, onda ništa inteligentno ne bi bilo urađeno.” Zato mislim da ukoliko se glupava pitanja možda postave, onda ćemo uvideti inteligentne odgovore i oni će možda promeniti sve nas na bolje.
Jedan od načina kako bi to moglo da se uradi jeste da vrednujemo i cenimo svakoga na radnom mestu. Mnogo je lako reći da mentalno bolesni nemaju vrednost u radnom okruženju. Raznolika radna snaga, obe, i fizička i mentalna, vitalne su za budućnost poslova, naših škola, naših univerziteta i našeg zdravlja i bogatstva kao nacije.

Mnogi od nas klasifikovani kao mentalno bolesni imaju veliki doprinos koji mogu da pruže našim životima, ali im nije dozvoljeno da to urade zbog straha poslodavaca da nam daju svrsishodan značajan posao. Niko ne želi da bude nezaposlen, ipak paradoksalno, mi imamo široko rasprostranjenu nevoljnost da zapošljavamo ljude na saosećajan i odgovoran način, prema njihovim sposobnostima.

Mi možemo, svi mi, da uradimo nešto kako bi imenovali i adresirali taj problem.

Nije izvan naših sposobnosti da rezervišemo našu procenu drugih. Mi nećemo znati priče drugih ljudi, ako ih ne pitamo.

Nije izvan naših sposobnosti da prepoznamo raznolike talente u drugim ljudima i da prestanemo da ih potcenjujemo. Nije izvan našeg smisla i saosećanja da zaposlimo ljude iz šireg opsega situacija, iskustava, talenata i okruženja.
Ukoliko bi prestali da potcenjujemo jedni druge, ili da osuđujemo jedni druge zbog naših razlika i da postanemo inkluzivniji, onda će, bez sumnje, svako od nas biti na dobitku. Nakon svega, sve što nas deli ili izoluje, sprečava nas da dostignemo kolektivni ljudski potencijal.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Time-to-change

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.