Odakle je došla moja socijalna neprilagođenost i kako sam je prevazišao

“Mi negujemo ljubav kada dozvolimo da naši naranjiviji i najmoćni delovi budu duboko viđeni i upoznati…” – Brene Braun

U skorije vreme postajem sve više svestan sopstvene socijalne neprilagođenosti. U stvari, moja svesnost o tome izoštrila se poprilično iznenada jednog dana, kada sam usputno pričao sa koleginicom o poslu, poslu koji joj je stvarno značajan. Kada sam uspeo da osmislim moguće rešenje za njenu dilemu, ona je počela da me obasipa sa pohvalama.

Pogoršala je stvari time što me je pogledala u oči i rekla , “Pa ti si prosto divan!” Onda se setila prethodnog komentara o tome kako se osećam, da se nisam baš uklopio u svoj tim na poslu i dodala je, “Samo želim da ti dam do znanja da te svi cenimo u našem timu. Mi te volimo.”

Efekat je bio momentalan. Počeo sam da paničim i odgovaram da se ne slažem, kako bi preusmerio toliku količinu pažnje fokusirane na mene. Mogu da kažem da je koleginica iznenađeno gledala moje reakcije, pa sam nekako uspeo jedva da promrmljam kako joj zahvaljujem.

Drugi put, razgovarao sam sa drugim kolegom o projektu na kome sam radio, kada mi se on iznenada otvorio da ima probleme u braku. Ponovo, osetio sam istu hladnoću, panični osećaj, samo što je sada bio intenzivniji u odnosu na prvi susret. Mislim da sam se tada zaledio.

Ti susreti doneli su druga sećanja u moj lični i profesionalni život, gde sam imao sličan osećaj hladne panike, koja je predskazivala društveno neugodnu interakciju. Sada, kada sam se prisećao koliko puta sam se osetio neprijatno prilikom socijalnih interakcija, bio sam šokiran koliko mi se često to dešavalo.

Pa zašto me je to uznemiravalo? Sigurno je da nisam rođen sa tim. Moja mala sestričina i sestrić mogu da posvedoče tome, jer im nedostaje bilo kakva socijalna neprilagođenost ili samosvesnost, na bilo koji način. Ili kako je moj brat primetio, “Pogledaj ih! Oni nemaju stida!”

Da li to može da znači da sam ja pokupio moju socijalnu neprilagođenost (i samosvest) negde uz put? Ukoliko je to tačno, onda sam imao nadu da može da mi postane ugodnije u sopstvenoj koži, zato što mi to nije predodređeno. Možda čak jednog dana uspem da dostignem besramnost.

Preispitivanje

Od tada sam ulagao napore da naučim više o socijalnoj neprilagođenosti, zato što sam osećao duboko u sebi da puko izlaganje besramnosti neće funkcionisati. Besramnost je trabala da dođe prirodno i osetio sam da joj socijalna neprilagođenost stoji na putu.

Započeo sam tako što sam istraživao kako je moje telo podnosilo (i dalje podnosi) socijalnu neprilagođenost i samosvesnost. Kada sam se prisećao, uvideo sam da su se moji odgovori ljudima dešavali kao telesni refleks, bez svesne misli. Pa sam se prisećao onih vremena kada sam imao interakcije sa ljudima uz telesne reflekse.

Evo šta sam otkrio vremenom: Osećaj u telu povodom socijalne neprilagođenosti imao je slojeve. U svom dnevniku opisao sam ga kao hladnu paniku na površini sa klizavim osećanjem ispod. Zašto klizavim? Reči “Okliznuo sam se” odgovarale su tom osećaju. Zašto je bilo nužno da ja iskliznem?

Da, zato što sam bio preplavljen sa čistom sirovom i neiskvarenom prirodom tih ličnih susreta. Socijalna neprilagođenost jeste u srcu, strah da budete ranjivi prilikom suočavanja sa otkrivenom intimnošću.

Kada me je koleginica hvalila, to me je dovelo u fokus, u centar, bez moje maske ili fasade ili uloga. Kada je drugi kolega pričao o njegovom braku, to je dovelo njegovu ljudskost u fokus. Takođe me je to dovelo do mesta gde sam ja trebao da budem jednostavno ja, otkriven, da izađem u susret njegovoj ljudskosti.

Sve je to bilo bilo previše intenzivno za mene i nisam znao kako na to da odgovorim. Šta bi se desilo, ako bi pokazao u potpunosti sebe drugoj osobi i da li je to sramno? Šta ako druga osoba postane previše zahtevna?

Ti susreti nisu sami po sebi preplavljujući. Pre sam ja taj koji je preplavljen. Osećao sam kao da nemam ono što je potrebno da se izložim, kao da sam tanak kao papir i da ću izgoreti od intenzivne vrućine sirovih ljudskih konekcija. To je nalik osećanjima deteta, kao da je nešto veoma malo u meni moralo da rukuje sa ozbiljnim odraslim stvarima tih veza.

Kako sam se fokusirao na taj osećaj, uspomene su se povezale. Neke od njih uključivale su intenzivne i dramatične borbe koje sam imao sa sopstvenom porodicom i takođe nervne slomove uz vikanje među njima, slomove kojima sam prisustvovao. Razmišljanje o tim epizodama čak i sada sa ove distance, čini mi se na neki način odbojno. Neobuzdane emocije i ružan način na koji su izražavane utiču da se stresem.

I još, kada se setim sebe da sam bio emotivan, osećam odbojnost —još više srama i sramote. Sećam se dalje, da su u većini delova mojih mlađih godina, moji smotani pokušaji da izrazim sopstvena snažna osećanja ili da izrazim generalno sebe, bili obično zanemarivani u najboljem slučaju ili dočekani sa prezirom u najgorem.

Dominirao je osećaj da su ta osećanja i biti  “iskren prema sebi” loša stvar, bilo da se to primenjivalo na mene ili druge. Nije ni čudno što sam se zatvorio i klisnuo.

I odmah na to zapažanje dolazi pitanje: Šta se dešava ako pokažem sebe nekome ko će reagovati na suprotan način? Nekome ko će prihvatiti moja osećanja umesto da ih odbaci? Shvatiti ih ozbiljno, a da ne pravi dramu oko toga? Da li bi mi bilo ugodnije da se otvorim?

Ta mogućnost me je ispunila uzbuđenjem, iako je i dalje postojao osećaj opreznosti. To kaže, “Ne sada, ne još, previše rizikuješ.” Prestao sam, za sada, jer mi je to saznanje dovoljno samo po sebi.

Začudo, time što sam otkrio toliko toga donelo mi je manje epizode oslobađanja unutar samog sebe. To je kao da sam napravio realnu vremensku vezu sa istinom iza sopstvene socijalne neprilagođenosti i samosvesti i ta veza sama po sebi je dozvolila tim osećanjima da olabave malo. Osetio sam da sam se malčice otvorio.

Šta sam naučio do sada

Ja sam tek započeo ono što sam osetio kao će biti prilično dugo putovanje samootkrivanja i lagao bih kada bih rekao da sam sada srećno besraman. Međutim, osetio sam se hrabrije zbog stvari koje sam naučio tokom procesa samootkrivanja. Takođe se nadam da ću jednog dana postati besraman, zato što mogu da pronađem šta mi je potrebno da dođem do te tačke.

Pronašao sam da ukoliko komuniciram na radoznao način sa osećajem socijalne neprilagođenosti, ja mogu da naučim nove informacije iz toga. To je kvalitet interakcije sa sopstvenim osećanjem, onim koji dolazi iz pozicije neznanja i želje da se otkrije više, koji dozvoljava osećanje promene. Od te nepoznate tačke, proces otkrića je poprilično naučan.

U stvari, pronalazim da je takva vrsta interakcije identična vremenu kada sretnemo nekog novog i komuniciramo kako bi saznali više o toj osobi. Mi pokušavamo u tim slučajevima da uđemo ispod inicijalnog susreta sa tom osobom, da naučimo o tome kakve su one unutra. Samo posmatrajte decu. Ona to rade sve vreme.

Takođe osećam da je takva vrsta interne komunikacije ključna za one od nas koji imaju posla sa socijalnom neprilagođenošću ili samosvesnošću. Nakon svega, ta osećanja dešavaju se u kontekstu ljudskih interakcija i ja verujem da je na prvom mestu od tih ljudskih interakcija ona sa samim sobom. Kada smo sposobni da se otvorimo prema sebi (što je manje rizičnija opcija u odnosu na otvorenost prema drugima), mi ostvarujemo kapacitet da se otvorimo prema drugim ljudima.

Pokušajte ovo – u interakciji sa sobom

Ukoliko ste i vi takođe uvek osećali nepremostivu barijeru između sebe i drugih i čak i sa sopstvenim osećanjima, pokušajte da imate te različite interakcije sa osećajnim delovima sebe. U ovom slučaju, to su delovi koji se osećaju socijalno neprilagođeno.

Zastanite na trenutak kako bi osetili kada ih osećate u sopstvenom telu. Onda počnite da komunicirate sa njima sa stavom “Pitam se šta mogu da otkrijem upravo sada.”

Shvatio sam da to pomaže da se imenuju i adresiraju ti delovi osećanja kao “vi,” iako je to više stvar ličnog stila. Takođe sam shvatio da pomaže otvorenost za sve pojmove, bez obzira koliko iracionalni oni mogu izgledati. Nakon svega, osećanja ne moraju da budu logična da bi imala smisla.

Evo i liste korisnih pitanja za navođenje, pitanja koja možete postavljati socijalno neprilagođenom delu sebe:

Kako se osećaš? Kako mogu da te opišem?

Na šta se nadovezuješ? (Skupite što je više veza moguće.)

Kada sam te još osetio? Šta je sa tim situacijama koje te dovode?

Šta još mogu da naučim od tebe i o tebi?

Šta bi tebi značilo?

Ne žurite, posećujte taj deo osećanja često i učite koliko god da možete od njega. Počeće da omekšava tada i počeće da se menja.

Srećno samootkrivanje!

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.