Govorite istinu čak i kada osećate bol i sramotu

“Ranjivost zvuči kao istina i oseća se kao hrabrost. Istina i hrabrost nisu uvek udobne, ali nisu nikad slabosti.” ~Brene Braun

Bila sam seksualno napadnuta poslednje godine na koledžu. Kratko nakon toga, dobila sam pozamašan ček u mejlu od momka koji je to uradio kao “poklon za diplomiranje.” Provela sam mnoge noći bacakajući se i vrpoljeći se u krevetu, vodeći debate sama sa sobom da li treba da unovčim taj ček ili da ga spalim zajedno sa patetičnom karticom na kojoj mi želi “sve najbolje” u budućnosti.

Završila sam tako što sam unovčila ček i pretvarala se da se ništa nije desilo.

To je bilo pre četiri godine i ja se i daljem stresem kada pomislim na to šta se desilo – i što je najgore, šta nije. Izgubila sam san zbog svih stvari koje nisam rekla, postupaka koje nisam preuzela, ljudi sa kojima nisam pričala nakon toga. Na kraju, ono što se nije desilo je čak gore od onoga što jeste.

Posetila sam svoju baku skoro i podelile smo priče koje se tiču njene karijere kao predavača, karijere koju je radila mnogo godina. Negde usred razgovora, tema o seksualnom zlostavljanju se nametnula, jer je u tom trenutku bila na vestima.

Ona je podelila sa mnom priču da su joj se za sve godine kao direktora školskog sistema, desile dve situacije – gde su učenici prijavili da ih je profesor seksualno napao.

Nakon istraga, moja baka i njeno osoblje otpustili su te profesore iz škole, ali su odlučili da ne podižu tužbe protiv njih. Možda nije bilo dovoljno dokaza da se preuzme legalan postupak. Možda su vremena bila drugačija tada. Ali kako mi je rekla sve to, nisam mogla da ne primetim suptilan trag žaljenja u njenim očima. Gledala je kroz kuhinjski prozor i rekla, “Pitam se šta se desilo sa tim profesorima.”

Nedeljama nakon toga mučio me je taj razgovor. Šta se dešavalo profesorima koji su otpušteni, sve te godine nakon toga? Da li su dobili drugi posao? Da li su se preselili u drugu državu? Da li su ikada počeli ponovo da predaju, ovog puta u različitim školama, sa novim učenicima i čistim dosijeom?

Da li su bili krivi za to što su ti učenici tvrdili? Da li su, u stvari, preterali? Ili su jednostavno bili okrivljeni za nešto što uopšte i nije bila njihova greška – žrtveni jarci za probleme koje su učenici imali izvan učionice?

Ko zna? Ko zna šta je moglo da se desi, ili kako su ti događaji koji su se desili pre toliko mnogo godina mogli da kreiraju uticaj na današnji svet?

Svaki postupak ima posledice, bez obzira koliko je veliki ili mali. Ali nisam mogla da prestanem da se čudim, kako su ti učenici nastavili dalje nakon toga? Koje uverenje su usvojili o sebi, o osobama od autoriteta, o životu generalno, nakon takvog iskustva?

Kako su se optuženi profesori osećali kada su se ujutro probudili, nakon takvih zlobnih tvrdnji? Da li su rekli svojim prijateljima i porodicama istinu? Da li su neumorno radili kako bi postali bolji ljudi, kako bi izbegli da se tako nešto ne ponovi? Ili su nastavili da napadaju još više dece u različitim školama?

Ta pitanja otupela su moj um. Mogućnosti su bile toliko raznolike, toliko nepoznate i ipak, toliko snažne i uticajne. Nisam mogla da razumem zašto me je to toliko mučilo, kada nisam imala nikakvu ulogu u toj priči.

Ali sada, počinjem da uviđam povezanost. Počinjem da shvatam kako su sve ove priče povezane, kako naše ljudske naracije stoje zajedno da bi kreirale značenje i kako je neverovatno važno da poštujemo i govorimo našu istinu. Posebno kada se radi o stvarima kao što su seksualni napadi, nasilje i moć.

Gledajući unazad na sopstveno iskustvo seksualnog zlostavljanja, prepoznala sam da sam osetila krivicu i sramotu zbog postupaka koje nisam preuzela, povodom stvari koje su se desile te noći.

Godinama, mučila sam sebe zbog činjenice da sam prihvatila novčani poklon kao čudnu formu izvinjenja, umesto da kažem nekome o tome šta se desilo te noći ili da dozvolim sebi da zaista procesuiram emocije koje su se krile iza tog događaja. Jednostavno sam se pretvarala da se to nije desilo i pokušala sam da ignorišem problem, zato što nisam htela da se suočim sa posledicama toga šta je možda moglo da se desi, ukoliko bi rekla nekome nešto o tome.

Osećala sam se sigurnije kada sam ignorisala problem, umesto da ga iznesem na površinu, kao da bi pričanjem nekome o tome učinila da problem postane realniji i da ukoliko bi se samo pretvarala da jednostavno ne postoji, on će nestati sam po sebi.

Četiri godine kasnije, mogu samouvereno da kažem da nije nestao. Bol, krivica, sramota i kajanje zbog te jedne noći mog života su neverovatno narasli i ja se tek sada osećam dovoljno jako i hrabro da to sve pustim.

Pišem ovo zato što želim da drugi ljudi znaju da nikada nije u redu da se pretvarate da problem ne postoji. Nije u redu da dopustite ljudima da maltretiraju, nepoštuju ili iskorišćavaju vas ili druge ljude. Nikada nije u redu da stojite sa strane i posmatrate kako nepravda preuzima svoje mesto, za vas ili bilo koje drugo ljudsko biće, da ne kažete ili uradite nešto.

Jedini način da zaustavite nepravdu jeste da je nazovete njenim imenom. Jedini način da mi zaustavimo tamu jeste da je osvetlimo. I jedini način da preuzmemo odgovornost za sopstvenu pojedinačnu moć jeste da iskreno, hrabro i ranjivo podelimo ono što treba da bude rečeno.

U nekoliko njegovih predavanja i pisanja, psiholog Džordan Peterson oslanja se na dečiju knjigu koja vešto demonstrira poentu onoga što pokušavam da kažem. Zove se Ne postoji takva stvar kao što je Zmaj.

U toj priči, mladi Bili Biksbi nalazi malog zmaja u svojoj spavaćoj sobi. Kada ispriča svojoj majci o tome, ona kaže, “Ne postoji takva stvar kao što je Zmaj!” i njih dvoje nastavljaju da ignorišu prisustvo zmaja dok on raste i biva sve veći i veći i veći.

Uskoro, zmaj zauzima celu kuću, ali njegova majka nastavlja da ponavlja “Ne postoji takva stvar kao što je Zmaj!” Ona ne priznaje da zmaj postoji sve dok ne postane toliko veliki da odnese celu kuću.

Postoje zmajevi u mnogim kućama širom sveta. Postoje zmajevi u poslovnim zgradama, restoranima, barovima, šoping centrima, ulicama, stihovima pesama, filmovima i društvenim mrežama. Postoje zmajevi svuda i ipak toliko mnogo nas nastavlja da ignoriše da oni postoje.

Mi se pretvaramo da problemi kao što su seksualni napadi, rasizam i druge nepravde nisu tamo, zato što je često mnogo lakše da ih ignorišemo, nego da zaista govorimo o tome što znamo i osećamo da je istina.

Ali problem je kada ućutkamo sopstvenu istinu ili kada obuzdavamo sebe da ne progovorimo o tim problemima, jer mi tada stvaramo čak mnogo veći, štetniji problem.

Kada obuzdavate sebe da progovorite o nečemu što je pogrešno, vi dozvoljavate toj stvari da preuzme inicijativu. Dajete joj više moći. Dozvoljavate joj da maltretira, siluje, krade, laze, ponižava, povređuje, muči i radi druge bolne stvari, vama i drugim ljudima.

Tako se zlo širi: putem suptilnog ignorisanja i represije onih koji su to iskusili iz prve ruke.

Tako ljudi koji su počinili seksualni napad prelaze sa žrtve na žrtvu neotkriveni.

Tako se deca koja su maltretirana iznova i iznova pojave jednog dana u školi sa pištoljem i masakriraju svoje drugarice i drugove iz razreda.

Tako su se stvari kao Holokaust desile.

Zato što su normalni ljudi, kao vi i ja, odlučili da ćute onda kada su trebali da progovore.

Želim da znate da bez obzira šta se vama desilo, niste sami. Grozne stvari dešavaju se svakog dana, širom sveta. Postoje zmajevi svuda. To ne umanjuje činjenicu da postoje lepota i ljubav svuda, takođe. Vi samo treba da znate gde da gledate i da konstantno usmeravate svoju pažnju prema stvarima zbog kojih osećate svetlo.

Takođe želim da znate da nije vaša krivica. Krivila sam sebe dugo i osećala sam kao da sam lično odgovorna za ono što mi je napadač uradio, konstantno preispitujući, kako bi stvari možda bile drugačije da sam napravila bolje izbore te večeri.

Stvar koja se tiče prošlosti jeste da svi, uključujući i one koji počine čin nasilja ili zla, rade najbolje što on/ona znaju sa znanjem koje on/ona imaju u tom trenutku. Da li je to ispravno ili pogrešno? Ne. To prosto znači da ne možete da se vratite i promenite ono što se desilo u prošlosti, pa morate da pronađete način da oprostite sebi bilo koju krivicu koju osećate zbog toga sada.

Svaki postupak ima svoje posledice. Deo svesnog bića jeste da preuzme ličnu odgovornost za sopstvene postupke, što uključuje i pasivnost.

Kada ignorišemo problem ili pronalazimo izgovore zašto je nečije ponašanje prihvatljivo, a duboko u sebi znamo da nije, mi pravimo izbor da dozvolimo da se to ponovo dogodi.

Kada pokažemo nešto ispod tepiha i pretvaramo se da to ne postoji, dozvoljavamo mu da raste i preuzme moć nad nama, sve dok ne postane toliko veliko da mnogi drugi budu povređeni.

Ali kada se zauzmemo za sebe i progovorimo istinu, možemo napraviti pravu promenu. Kada se zauzmemo za sebe i progovorimo istinu, mi oslobađamo sebe od bola i zla. Postajemo slobodni.

Pa počnite sada. Počnite danas. Pogledajte sopstveni život i zapitajte se, koje nepravde vas muče? Šta tolerišete, kod sebe i drugih, što znate da je štetno? Šta ste dozvolili da se desi vama ili ostalim ljudima što nije zasluženo? Koju istinu ste prećutkivali od sveta? Šta možete da radite drugačije, od ovog trenutka pa nadalje?

Naše priče su povezane. Naš bol i naše izlečenje, su jedno. Što više pričamo i delimo ono što nas pogađa, to više rastemo.

Kada bi mogla da se vratim u tu poslednju godinu studiranja, sela bi i dala bi sebi do znanja da će sve biti u redu. Da ništa nije bila njena krivica, da nije ništa pogrešila. I tada bi joj dala olovku i papir i rekla bi joj da piše, kao da izlečenje celog sveta zavisi od toga.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s