Kada neko blizak vama izvrši samoubistvo

Kada neko oduzme sebi život, oni koji su ga znali često reaguju sa pomešanim osećanjima šoka, nepoverenja i krivice. I to je istina čak i kada su upozoravajući znaci bili jasni. Većini ljudi, takav čin predstavlja delo potpunog poricanja, najasnija moguća izjava koju neko može da napravi zbog totalnog i potpunog očaja. Unutar porodica, to takođe oslobađa ogroman opseg emocija, od sramote i krivice do besa i straha. I te emocije traju celi život.

Uticaj na porodicu i prijatelje

Smrt voljene osobe boli. Zaista, za prosečnu osobu to predstavlja najbolnije iskustvo koje će oni ikada proći. Ali, vremenom, to je nešto što većina prihvati. Svako i sve je konačno. Mi žalimo i mi nastavljamo dalje. Ali samoubistvo se razlikuje. Smrt može biti prirodna, ali ubiti sebe nije prirodno. I kada član porodice uradi tako nešto, to okida neverovatan osećaj krivice. Roditelji, na primer, često će reći stvari nalik „ja sam odgovoran/na za to,“ ili „Nisam uspeo/la da ga spasim,“ i možda će se čak i osećati da nemaju pravo da nastave dalje. Zaista, mnogi će reći da nije njihove odgovornosti prema svojim roditeljima u godinama, ožalošćenom partneru ili preživeloj deci, da bi se zaista pridružili svom mrtvom detetu.

Ali roditelji nisu jedini koji osećaju takvu krivicu. Braća ili sestre, bake ili deke, tetke, ujaci, čak i porodični prijatelji mogu proživljavati agoniju zbog svog neuspeha. Nakon smrti, oni će analizirati svaki razgovor, svaki postupak koji im je izgledao sumnjivo, sve vreme tražeći neki trenutak, neku čudnu frazu koji je preminuli koristio, a koji je ukazivao na njegove planove. Sigurno je postojalo nešto što im je promaklo? Samo da sam primetio X ili Y, oni će misliti, mogao sam da ih spasim! I ljudi ne iskuse samo osećanja krivice prema preminulom; oni takođe osećaju krivicu na strani dece koju su ostavili za sobom. Ovakva krivica može biti intenzivnija zbog religioznih i kulturoloških tabua.

Blisko povezan sa krivicom, postoji i jednostavni bes. Ljudi su besni i pitaju se kako su njihovi voljeni mogli biti tako sebični. Ili su besni u ime njihove dece – kako su on ili ona mogli to da im urade? Naravno, onda oni osećaju krivicu zbog svega što osećaju i postaju zarobljeni u začaranom krugu besa na preminule, krivicu što se tako osećaju, još više besa što je voljena osoba izazvala te emocije i zatim krivicu zbog svoje sebičnosti. Drugi će misliti o prošlosti, o svakoj okrutnoj ili užasnoj primedbi koju su ikada izgovorili, svakoj raspravi koju su imali, svaki put kada su tu osobu izneverili. Ponovo, to je prirodno kada neko umre. Ali kada je u pitanju smrt zbog samoubistva, ta osećanja su intenzivnija.

Strah je još jedna uobičajena reakcija. Očigledno je da se ljudi pitaju da li je taj samodestruktivni nagon nasledan. Neko čiji brat oduzme svoj život, na primer, može se plašiti da će neko od njegove dece ponoviti taj šablon.

Samoubistvo razbija osnovni tabu. Život je veoma težak i većina ljudi, u nekoj tački, fantazira o tome kako bi bilo divno da jednostavno nestane, prestane da postoji, nikada se ne probudi i tako dalje. Za ogromnu većinu, međutim, to ostaje jednostavno to – fantazija. Stvari se menjaju i poboljšavaju i fantazije se zaboravljaju. Zaista, za mnoge, razmišljanje o samoubistvu predstavlja način da se oslobode pritiska. Kada neko to zaista prođe, međutim, to nas uznemirava i čini da te lične fantazije i dnevna sanjarenja odjednom izgledaju previše realno.

Preživeli se često osećaju povređeno i uvređeno zbog toga što je ta osoba uradila – posebno deca. Dete treba navodno da učini svoje roditelje srećnim, oni to shvataju tako i ipak  jedan od roditelja je bio tako nesrećan da je uništio sebe. Neka deca će zaključiti da su ona lično odgovorna. Dvanaestogodišnjak nema realno razumevanje šta navodi odraslu osobu ka takvoj stvari (mnogi odrasli nikada to ne shvate) i time zaključuje da su oni odigrali ulogu u tome – da su ih oni sami izneverili ili razočarali. I većina dece će se pitati zašto nisu bila dovoljna, zašto njihova majka ili otac nisu bar živeli zbog njih. Drugi članovi porodice moraju da objasne sve to deci i da urade sve što je u njihovoj moći da ih spasu tog mučenja. Ukoliko to ne urade, dete može proganjati do kraja njegovog ili njenog života osećaj bezvrednosti i neuspeha.

Ali deca nisu jedina koja se tako osećaju. Roditelji samoubistva neće samo osećati osećaj krivice i neuspeha, oni će se verovatno osećati odbačeno i povređeno – da oni nisu bili zabavni ili da nisu bili dovoljno životni da uvere svoje dete da ostane na ovom svetu. Čak se brat ili sestra mogu osećati ovako, posebno ukoliko je preminuli bio mlađi i ako su oboje živeli u istoj kući.

Samoubistvo i proces tugovanja

Kada neko umre onda počinje proces tugovanja. Ta fraza „proces tugovanja“ može biti pomalo zbunjujuća, jer to podrazumeva da postoje različite faze, koje proživljavaju svi istim tempom i istim rasporedom. U stvarnosti, to nije tako. Ljudi tuguju u svoje vreme i na svoj način. Bez obzira na to, većina počinje sa blagim stanjem šoka (što je veće ukoliko je u pitanju samoubistvo), što je praćeno poricanjem. Kako se završi sa poricanjem, javlja se obično osećaj krivice koji prati tuga i čak i depresija. Onda, kako se depresija smanjuje, javlja se vremenom prihvatanje.

Kada neko oduzme sebi život, međutim, taj proces se može pomalo razlikovati. U početku, postoji osećaj stigme i sramote. Ožalošćeni brine o reakcijama drugih ljudi: da li oni ogovaraju preminulog? Da li oni misle da su on/ona bili slabi ili ludi? Da li misle da smo ih izneverili? Krivica teži da bude što više izražena, što čini mnogo težim da se ide dalje. Zaista, savetnici i terapeuti često kažu da se niko u potpunosti ne oporavlja od smrti dok ne otpusti krivicu, čime je samoubistvo posebno teško.

Kako se nositi

Ukoliko je neko blizak vama oduzeo sebi život, vi treba da održavate vaše mentalno zdravlje.To se često zaboravlja tokom traume. Zapamtite, um i telo su jedno. Održavajte vaše telo u odličnom stanju i naći ćete da je emocionalni bol lakši za podnošenje. Zato jedite redovno zdrave obroke, nastavite da vežbate (najbolje napolju i sa prijateljem) i odolite iskušenju da tražite izlaz uz alkohol i drogu.

Sledeće, shvatite da su vaš bes, bol, krivica i tako dalje, savršeno prirodni. I isto tako je i žudnja da im se priključite – čak i osećaj da im se trebate pridružiti. Vi trebate da budete strpljivi i da dozvolite takvim osećanjima da prostruje kroz vas kada se pojave. Svesnost može da pomogne. Ta tehnika, tako popularna danas da je svaka slavna ličnost i političari koriste, drži vas potpuno utemeljenim u sadašnjem trenutku. Vi se ne opirete mislima ili emocijama, niti im dozvoljavate da vas obore sa nogu. Umesto toga, vi se odaljite od sebe, posmatrate ih kako se uzdižu i padaju, uzdižu i padaju.

Takođe je važno da se otvorite ka drugim ljudima. To je istina tokom svakog tugovanja. Nažalost, samoubistvo to može učiniti težim. Čak i u najpoznatijim i najracionalnijim kulturama, osećaj sramote i dalje se pripisuje postupku i mnogi ljudi brinu šta njihovi prijatelji zaista misle, ispod osmeha i zagrljaja. Porodica se može osećati osramoćeno, jer nije uspela da spasi nju ili njega i sumnjati da drugi misle za njih da su oni takođe neuspeh. I samoubistvo plaši ljude. Zaista, to može pojačati primitivni strah od zaraze – da ta samodestruktivnost može nekako biti prenešena ukoliko oni provode previše vremena sa vama.

Mnogi osećaju da nemaju prava da traže takav komfort, da oni to ne zaslužuju. Ali to je apsurdno. U manjem broju slučajeva, može biti istina da je porodica mogla da učini više, ili možda čak i da je navela osobu na takav postupak. U ogromnoj većini slučajeva, međutim, porodica verovatno nije imala nikakve veze sa tim. I to treba da se naglasi. Ipak, ta osoba je bila vaša majka, ili sin, ili brat, ili kakva god da je veza bila; oni su takođe bili nezavisno ljudsko biće sa sopstvenim unutrašnjim životom, sopstvenim problemima i sopstvenim doživljajem sveta. I iako je teško da se to prihvati, oni su imali pravo da okončaju sopstveni život. Takođe je važno zapamtiti da su vrste agonija i očaja u kojima se neki ljudi nađu potpuno iracionalne i nemaju zapravo ništa sa njihovim realnim životom. Kada je neko u tom stanju njegova/njena percepcija sveta se menja.

Na kraju, pokušajte da sagledate tu bol i tragediju u širem kontekstu. Gledajte u zvezde i meditirajte o beskonačnosti prostora. Ova planeta je nalik pesku u pustinji. Dozvolite da veličina i starost svemira umanji vas i vašu bol. Uronite sebe u prirodu takođe: pešačite po planinama, plivajte u moru, otvorite sebe ka onome što je francuski filozof Alber Kami zvao „uzvišena ravnodušnost prirode.“ Preko 99% vrsta koje su ikada postojale sada su izumrle; jednog dana isto će važiti i za ljudska bića.

Kada izgubite voljenu osobu zbog samoubistva, to može biti veoma bolno iskustvo. To donosi posebne agonije sa kojima se svako mora suočiti na svoj način. Na kraju, imajte na umu da samo zato što je neko odustao od svog života, to ne znači da ta osoba želi da vi isto to uradite. Živite život koji oni nisu mogli – i uradite to za njih.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Healthguidance

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.