Religija, duhovnost i mentalno zdravlje

Sve do ranog 19.-og veka, psihijatrija u religija su bile usko povezane. Religiozne institucije bile su odgovorne za mentalno bolesne osobe. Ogromna promena desila se kada su francuski neurolog Šarkoa i njegov učenik Frojd povezali religiju sa histerijom i neurozom. To je stvorilo podeljenost između religije i mentalnog zdravstvenog sistema, što se nastavilo do skoro. Psihijatrija ima dugu tradiciju napuštanja i napadanja religioznih doživljaja. Religija je često viđena od strane mentalnih zdravstvenih profesionalaca u zapadnom društvu kao iracionalna, zastarela, zavisne strukture i viđena je da rezultira sa emocionalnom nestabilnošću.

1980 godine Albert Elis, osnivač racionalne emocionalne terapije, napisao je u svom Dnevniku savetovanja i kliničke psihologije da postoji nepobitna uzročna veza između religije i emocionalne i mentalne bolesti. Prema kanadskom psihijatru Vendalu Votersu, “Hrišćanska doktrina i liturgija pokazala je da obeshrabruje razvoj odraslog ponašanja u smislu suočavanja i nošenja sa problemima i veštinu veze čoveka sa čovekom, koje omogućavaju da se ljudi nose na prigodne načine sa anksioznošću uzrokovanoj stresom.” U najekstremnijim slučajevima, sva religiozna iskustva obeležena su kao psihoze.

Psihijatri su generalno manje religiozni u odnosu na svoje pacijente i stoga oni ne vrednuju ulogu religioznih faktora kada pomažu svojim pacijentima da se nose sa bolešću. Tek se u poslednjih nekoliko godina promenio stav prema religiji među mentalnim zdravstvenim profesionalcima. 1994 godine, “religiozni ili duhovni problemi” unešeni su u DSM-IV kao nova dijagnostička kategorija koja je omogućila profesionalcima da poštuju pacijentova uverenja i rituale. Skoro, zabeležen je rast u sistematskom istraživanju religije, duhovnosti i mentalnog zdravlja. Istraživanja pre 2000.-te godine identifikovala su 724 studije i od tada, istraživanje u ovoj oblasti se dramatično povećalo. Dokazi sugerišu da, kada je umereno, uključivanje religije može biti pogodno za bolje mentalno zdravlje. I kao dodatak svemu ovome, pacijenti sa psihijatrijskim poremećajima često koriste religiju da bi se lakše nosili i suočavali sa nevoljama.

Prema skorašnjim studijama, bar 50% psihijatara odobrava pogled da je prihvatljivo zahtevati saznanje o religioznom delu života svojih pacijenata. Te brige pacijenata o religioznim pogledima shvaćene su ozbiljno, što je dokazano time što je Američko Psihijatrijsko Udruženje izdalo vodiče za praksu, koji se tiču konflikata između religioznih uverenja psihijatara i psihijatrijske prakse. Akreditacioni Savet za diplomce medicinskog obrazovanja priključilo je uslovima psihijatrijske obuke, didaktičke i kliničke instrukcije za religiju i duhovnost, u psihijatrijskoj nezi.

Religija i depresija

Studije sprovedene među odraslim osobama otkrivaju jaku vezu između nivoa religioznosti i depresivnih poremećaja, koje su značajne i inverzne. Religiozni faktori postaju više moćniji, kako se stres u životu povećava. Pre 2000.-te godine, više od 100 studija ispitivalo je veze između religije i depresije. U 93 studije koje su se bavile posmatranjem, dve trećine pronašle su manju stopu depresivnih poremećaja kod osoba koje su bile više religiozne. Kod 34 studije nisu pronađene slične veze, jedino je kod 4 studije pronađeno da je religioznost povezana sa većom depresijom. Kod 22 studije dužeg vremenskog roka, 15 je zaključilo da što je veća religioznost, blaži su simptomi i brži je oporavak. U drugoj studiji pronađeno je da religija povećava šanse oporavka kod pacijenata sa medicinskim i psihijatrijskim bolestima koji su depresivni. Većina ovih studija fokusirala se na Hrišćanstvo; ima malo istraživanja drugih religioznih grupa. Neka istraživanja ukazuju na povećani porast depresije među Jevrejima.

Depresiju je važno lečiti ne samo zbog emocionalnog dela već i zbog povećanog rizika od samoubistva. U sistematičnom pregledu 68 studija, istraživači su tražili vezu između religije i samoubistava. Među ovim pregledima, 57 studija prijavilo je manje samoubistava ili manje negativnih stavova prema samoubistvu kod osoba sa religioznim stavovima. U skorašnjoj kanadskoj studiji, religiozno posvećivanje povezano je sa smanjenim pokušajima samoubistva u opštoj populaciji i kod onih sa mentalnim bolestima, nezavisno od efekata socijalne podrške. Religiozna učenja mogu sprečiti samoubistvo, ali socijalna podrška, komfort i smisao izveden iz religioznih uverenja takođe je bitan.

Najskorije studije ukazuju da veza između religije i depresije može biti kompleksnija od prethodno objašnjene. Sva religiozna uverenja i slične vrste nisu neminovno povezane sa boljim mentalnim zdravljem. Faktori kao što su denominacija, rasa, pol i vrste religioznih suočavanja mogu uticati na vezu između religije ili duhovnosti i depresije. Negativne religiozne borbe (biti ljut na Boga, osećaj da vas je neko izneverio), uvećavaju negativni odgovor od religiozne zajednice, čime je gubitak vere u korelaciji sa većim depresivnim rezultatima. Nije dovoljno znati individualne molitve, odlaziti u crkvu, ili gledati religiozne emisije na televiziji. Vrednosti religioznih borbi treba da određuju kako individua koristi religiju da shvati i da se nosi sa stresorima.

Samo nekoliko studija posebno je imenovalo vezu između duhovnosti i depresije. U nekim slučajevima, duhovnost (što je suprotno od religije) može biti povezana sa većom depresijom. Sa druge strane, postoji znatna negativna povezanost između duhovnosti i pojave depresivnih bolesti, posebno kod pacijenata sa rakom.

Anksioznost, religija i duhovnost

S obzirom na sveprisutnu anksioznost i religiju, iznenađujuće je koliko malo detaljnih istraživanja je sprovedeno o vezi između ta dva. Analiza religioznih i duhovnh problema kod anksioznosti zaostaje za istraživanjem mentalnih poremećaja kao što su depresija i psihoza. Religiozna uverenja, u praksi i suočavanju, mogu povećati anksioznost putem krivice i straha. Sa druge strane, religiozna uverenja mogu pružiti utehu onima koji su uplašeni i anksiozni. Studije o anksioznosti i religiji dale su pomešane i često kontradiktorne rezultate, kojima je doprineo manjak standardizovanih mera, slabo nadgledane procedure, neuspeh kontrolisanja pretnji po validnost, ograničena procena anksioznosti, osnove eksperimenata i slaba operacionalizacija konstrukcija religije.

Neke studije ispitivale su vezu između religioznosti i određenog anksioznog poremećaja kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj i postraumatski stresni poremećaj (PTSP). Suprotno od Frojdovih pogleda, koji je religiju video kao formu univerzalne opsesivne neuroze, empirijski dokazi sugerišu da je religija povezana sa višim nivoima opsesivnih osobina ličnosti, ali ne i sa višim nivoima opsesivnih simptoma. Religija može ohrabriti ljude da budu skrupulozni, ali ne preko opsesivnih mera. Iako je pronađeno da religija pozitivno utiče na sposobnost suočavanja sa traumom i da može da produbi religiozno iskustvo pojedinca, drugi su pronašli da religija veoma malo negativno utiče na simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Veza između generalizovane anksioznosti i religioznih shvatanja čini se da je kompleksna. U sveobuhvatnom pregledu veze između religije i generalizovane anksioznosti u 7 kliničkih proba i  69 opservacionih studija, Koening i kolege našli su da polovina ovih studija demonstrira niže nivoe anksioznosti među religioznim ljudima, 17 studija prijavilo je da nisu našle povezanost, 7 je prijavilo pomešane rezultate i 10 je sugerisalo na povećanu anksioznost među više religioznim ljudima.

Osoba koja ima jaka religiozna uverenja može se lakše nositi sa potencijalnim problemima, dok oni koji imaju slabija uverenja ili preispituju svoja uverenja mogu iskazati jaču anksioznost. Ti kontradiktorni rezultati mogu se prikazati činjenicom da su istraživači koristili različite stepene religioznosti. Druge studije fokusirale su se na smrtnost usled anksioznosti. Studije o anksioznosti i religiji do danas, naglasile su kognitivne aspekte anksioznosti kao suprotnost psihološkim aspektima. Buduće studije treba da uključe psihološke parametre.

Bezbroj puta diskutovano je u literaturi kako religija/duhovnost utiče na depresiju/anksioznost: povećana socijalna podrška, manja zloupotreba droge: i važnost pozitivnih emocija, kao što je altruizam, zahvalnost i oproštaj u životima onih ljudi koji su religiozni. U dodatku, religija promoviše pozitivan pogled na svet, odgovara na zašto pitanja, promoviše smisao, obeshrabruje neadekvatno ponašanje i promoviše druge vrednosti.

Religija i nošenje sa šizofrenijom

Istraživači odnosa šizofrenije i religije pretežno su ispitivali deluzije i halucinacije sa religioznim sadržajem. Skoro je, međutim, religija kao strategija za nošenje sa bolešću i faktor oporavka, bila subjekt rastućeg interesa. Religiozne deluzije povezivane su sa slabim ishodima, slabijoj privrženosti lečenju i ozbiljnijem razvoju bolesti.

Veći broj studija sugeriše da religiozna uverenja i njihova primena treba da budu glavna odlika procesa oporavka i rekonstrukcije funkcionalnog smisla sebe kod psihoza. Sa druge strane, Mori i kolege našli su da iako religija usađuje nadu, svrhu i smisao u živote nekih osoba sa psihozama, za druge, indukuje duhovni očaj. Pacijenti su takođe uočili da religija smanjuje psihotične simptome i rizik od pokušaja samoubistva, zloupotrebe supstanci, pomoći u lečenju i socijalnoj izolaciji.

Zloupotreba suspstanci

S obzirom da većina religija aktivno obeshrabruje upotrebu supstanci koje negativno utiču na telo i um, ne iznenađuje što studije u principu ukazuju na jaku negativnu povezanost između zloupotreba supstanci i religioznog učešća. U pregledu 134 studije koje su ispitivale vezu između religioznog učešća i zloupotrebe supstanci, 90% je našlo da je manja zloupotreba supstanci među više religioznim ljudima. Ti pronalasci su potvrđeni sa skorašnjim nacionalnim anketama i studijama koje se tiču korišćenja alkohola i droge kod Afroamerikanaca, Hispanoamerikanaca i Amerikanaca, koje slično tome ukazuju na negativnu povezanosti između religioznog učešća i zloupotrebe supstanci.

Negativni efekti religioznog učešća

Negativni psihološki efekti religioznog učešća uključuju preteranu privrženost religioznoj praksi, koja može rezultirati raspadom porodice. Razlike u nivou religioznosti između supružnika mogu rezultirati sa bračnim neslaganjima. Religija može promovisati rigidno razmišljanje, preveliko oslanjanje na zakon i pravila, naglašavati krivicu i greh i zanemarivati ličnu individualnost i autonomiju. Preterano oslanjanje na ritual i molitve može odložiti potragu za psihijatrijskoj pomoći i zbog toga pogoršati prognoze. U najekstreminijim slučajevima, striktna privrženost ideologiji pokreta može voditi ka samoubistvu.

Kliničke implikacije

Religiozni problemi važni su prilikom procene lečenja pacijenata – kliničari treba da budu otvoreni ka uticajima religije na mentalno zdravlje njihovih pacijenata. Međutim važno je da kliničari ne prekorače granice.

Kako onda kliničari mogu ući u duhovni život pacijenata? Bles i Lorens i Dugal naglasili su važnost učenja duhovnosti u psihijatrijskom nastavnom planu, sa stanovišta učenja o principima duhovne procene. Postoji veliki broj protokola o tome kako pitati pacijenta o duhovnosti, kao što je NADA (HOPE) upitnik.

Nakon što su dobili detaljnu duhovnu istoriju, zdravstvenim profesionalcima potrebno je da pomognu pacijentima time što će im pojasniti kako njihova religiozna uverenja i prakse utiču na razvoj njihove bolesti, pre nego da im daju savet o religiji. Bez obzira na njegovo ili njeno religiozno poreklo, profesionalni moralni stav treba da bude neutralan, bez pokušaja da se manipuliše sa pacijentovim uverenjima. Kliničari treba da imaju svest o tome kako njihova sopstvena religiozna uverenja mogu uticati na terapijski proces. Direktna religiozna umešanost, kao što je korišćenje molitve, ostaje kontroverzna.

Terapeut koji ne deli religiozna uverenja pacijenta može i dalje može biti efektivan, sve dok je svestan da je potrebna osetljivost kod religioznih problema i da je potrebno da uči o religioznim uverenjima i praksama. Vremenom, pacijentovi religiozni pogledi mogu se sukobiti sa medicinskim/psihoterapeutskim lečenjem i terapeut treba da nastoji da razume pacijentov pogled na svet i da ukoliko je potrebno, da se konsultuje sa sveštenstvom. Možda bi bilo prikladno da uključi članove religiozne zajednice, kako bi obezbedio podršku i olakšao rehabilitaciju.

Religija ili duhovnost mogu imati terapeutske implikacije na mentalno zdravlje. Različite studije ukazale su da religiozne intervencije među religioznim pacijentima povećavaju oporavak od anksioznosti i depresije. Psihoedukacione grupe koje se fokusiraju na duhovnost mogu voditi ka većem razumevanju problema, osećanjima i duhovnim aspektima života.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Psychiatrictimes

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.