Živeti sa agorafobijom – zašto moderan život čini ljude depresivnim

Anksioznost i fobije nisu ništa novo. Zaista, pre više od 2000 godina, Grčki lekari uočili su da postoje ljudi „koji se plaše onoga čega ne treba da se plaši,“ dok su Rimski pisci kao što su Seneka i Ciceron opisivali različite faze anksioznosti do detalja. Naravno, retrospektivne dijagnoze predstavljaju lukav i kontroverzan posao, ali čini se verovatnim da su i Emili Dikinson i Čarls Darvin, na primer, bolovali od agorafobije decenijama pre nego što je zvanično i potvrđena. Svet je oduvek bio teško i strašno mesto i potreba da se smestimo negde, gde ćemo se osećati bezbedno je duboko ukorenjena, kao istinkt da pobegnemo od predatora ili lovimo zbog hrane. Ali u 21 veku život donosi sve više agorafobičnih osobina nego ikada pre?

Agorafobija

Reč „agorafobija“ osmislio je Nemački psihijatar Karl Fridrih Vestfal 1870 godine. Fobija je definisana kao iracionalni strah, dok „agora“ predstavlja otvoren prostor u gradovima Antičke Grčke, korišćen za zabavu, takmičenja u atletici, političke govore i kupovinu i prodaju robe. Pa time agorafobičar ima strah ili fobiju od takvih otvorenih prostora.

Ali tu se više stvari dešava od jednostavnog straha od odlaska napolje, kao što i depresija uključuje više stvari od proste nesreće. Neki se plaše da budu na otvorenom, ali drugi se plaše da budu u zatvorenom ili na neki način u zamci. Mnogi agorafobičari imaju specifičan strah od saobraćajnih znakova, mostova, liftova, parkinga, ili čak i od malih radnji. Strah od čekanja u redu ili korišćenje javnog prevoza često je uobičajen. Bez obzira na šta se fokusiraju, svi agorafobičari ne vole gubitak kontrole. I bilo da je prostor otvoren ili zatvoren, bilo da su u klopci ili slobodni, oni doživljavaju anksioznost i strah i žele da se vrate poznatom, da zatvore vrata i osete se sigurno i kontrolisano.

Određeni simptomi takođe mogu varirati. Najuobičajeniji je očigledno strah. Kada su zarobljeni u situaciji iz koje ne mogu da pobegnu, neki će se paralisati, drugi će početi da plaču. Edvard Munk je bio agorafobičar i njegova čuvena slika Vrisak oslikava tu pomešanost straha i haosa: oko centralne figure nalazi se vrtložni haos, koji se naizgled solidno i znatno rastapa i muti.

Takođe treba napraviti razliku između uobičajene agorafobije i agorafobije kombinovane sa panikom. Mnogi koji boluju od agorafobije takođe imaju i panični poremećaj, koji pojačava strah. Tokom tih paničnih napada, srce počinje jako da kuca i telo preplavi temperatura, onda je tu takođe osećaj vrtoglavice, što ostavlja žrtvu uplašenom da će se možda onesvestiti. Jednom kada se završi, oni često nalaze sebe obliveni znojem. Za mnoge, iskustvo nije samo strašno, već je i ponižavajuće.

Mnogi agorafobičari vide početak njihovog poremećaja koji vodi ka takvom paničnom napadu, često na poslu ili drugom javnom mestu. Iskustvo šokira i ponižava ih i oni se prirodno plaše da se to iskustvo ne ponovi. Ukoliko se desi kod kuće, oni misle, onda će bar biti bezbedni – sve je poznato tamo i ljudi me znaju i pobrinuće se za mene. Onda se naravno može desiti nešto suprotno: Neko razvija agorafobiju koja zauzvrat vodi ka paničnim napadima, kada su zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi na mostu ili u tunelu.

Moderan život i slom granica

Ukoliko bi se koristila samo jedna reč da opiše moderan, globalizovan svet, „povezanost“ bi bila razuman izbor. Globalizacija znači povezivanje. I ta reč se koristi od pronalaska telegrafa i parne lokomotive.

Ali jedna od posledica globalizacije jeste slom tradicionalnih granica. Najočigledniji primer jesu masovne migracije. Frojd je pisao o agorafobiji, koju je povezao sa životom u gradu i konfuzijom između javnog i privatnog prostora. Sigurno da moderni, urbanistički gradovi kao što su London ili Njujork mogu biti preplavljujući. I oni su zastrašujuće bezlična mesta, sa malo smisla pripadnosti i homogenim stanovništvom.

Sveto mesto

Pad religiozne vere, posebno na zapadu, može takođe uticati da ljudi budu podložniji takvim strahovima. Očigledno, kako religiozna vera opada, ljudi osećaju da je svet koji je „tamo negde“ ništa više do haotično i beznačajno mesto. I taj strah se može naći na početku naučne revolucije. Moderna nauka potkopala je ovu ideju religije kao značajnog, ograničenog i organizovanog prostora.

Strah i povlačenje

Još jedna upadljiva odlika modernog života jeste količina informacija kojima su ljudi sada izloženi. Zamislite prosečnog radnika sredinom 19.-og veka. On ili ona bi znali veoma malo o događajima koji se dešavaju nekoliko stotina milja daleko, a kamoli o onima koji se odvijaju na drugoj strani sveta. Tada nije bilo Interneta, televizije, radija. Oni koji su čitali mogli su da kupe novine, ali one su bile manje senzacionalističke: bile su tanke, nije bilo šokantnih vesti, fotografija u boji i vesti su se generalno saopštavale smirenim, umerenim tonom.

Sada pogledajmo tog naslednika radnika 21 veka. Bilo koji glavni događaj koji se desi, bilo gde u svetu, saopštava se u roku od nekoliko sati, ponekad čak i uživo. I gotovo je nemoguće pobeći: vest iskoči na vašem pretraživaču, na vašem telefonu, na kanalu sa vestima koje se vrte 24 časa dnevno, na radiju itd.

Nažalost, izdavači se nadmeću za svoje klijente. I oni znaju da ljudska bića teže tome da traže loše vesti. Kada člana našeg plemena ujede zmija, mi moramo da znamo gde ga je ujela, kako bi izbegli takvu situaciju u budućnosti. Kada neprijateljsko pleme upadne u lokalno selo, mi moramo da čujemo detalje, kako bi bili pripremljeni ukoliko oni odluče da nas napadnu sledeće. Zato je u interesu ljudi koji prodaju vesti da zaplaše i alarmiraju ljude – uradite to i oni će kupiti vaše novine ili početi da gledaju vaš kanal.

Neizbežna posledica jeste iskrivljen pogled na svet. Nekoliko studija pokazalo je da su mnoga zapadna društva većim delom manje nasilna u odnosu na pre, dok većina ljudi veruje da je sada gore. U 2011 godini, na primer, professor sa Harvarda Stiven Pinker objavio je knjigu Bolji anđeli naše prirode: Zašto je nasilje opalo, u kojoj to i opisuje. I kako je Parker primetio, „vesti su o stvarima koje se dešavaju. One nisu o stvarima koje se ne dešavaju!“ Pokrenite priču „društvo je malo manje nasilno“  i ljudi će prebaciti kanal na nešto o epidemiji ebole ili masovnoj migraciji.

Ali to sugeriše da najbolja stvar koju možete da uradite je da pobegnete, povučete se ili izbegavate. I iste te tehnologije koje usađuju ovaj strah takođe okupiraju i zabavljaju one koje žele da pobegnu! Lakše je više nego ikada ranije da se osoba izoluje. U Japanu, to je postalo toliko uobičajeno da je osmišljena reč da opiše te ljude: „Hikikomori,“ grubo prevedena kao „oni koji vuku ka unutra.“ To su većinom mladi ljudi koji se povlače u svoje sobe i žive virtualan život, uronjeni u online igranje igrica itd. I kako virtualna realnost postaje sve više sofisticiranija i dostupnija, tako da će sve to najverovatnije postajati sve uobičajenije. Tužnan je podatak da, što je sve više ljudi izolovano i izbegava druge ljude, sve više zastrašujuće i preplavljujuće realan svet izgleda.

Očigledno, niko ne može da pobegne iz 21 veka. Ipak, biti svestan ovih karakteristika i uticaja koje mogu imati na ljude, predstavlja bar početak.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Healthguidance

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.