Zašto ne mogu da prevaziđem svoje teško detinjstvo?

U svojoj knjizi Kako se ljudi menjaju, psihijatar Alen Vilis opisuje događaje iz detinjstva koji su nastavili da utiču na njega čak i u šestoj deceniji njegovog života i verovatno i nakon toga. Jedno poglavlje je posvećeno epizodi kada je Vilis imao 8 godina i njegov otac ga je naterao da provede svoj letnji raspust u šišanju svog velikog travnjaka sa britvom umesto igranja sa njegovim prijateljima. On je napisao sledeće o svom ocu:

On me je obeležio tog leta i nakon njegove smrti te jeseni nastavio je da glasno priča kao putem megafona mojoj savesti, priča i dalje sa mnom, govori mi da sam pozvan, da i dalje još jednom stojim ispred njega na tom tremu dajući mu mišljenje o sebi i dalje se pravdajući da sam i nakon svih ovih godina „jadan, bedan, podli nitkov bez mišljenja“….

Vilis nije usamljen primer koji nastavljana sa reagovanjem na načine koji su se razvili u detinjstvu. Mnogobrojne studije pokazale su da štetna iskustva iz detinjstva povećavaju rizik za razvijanje mnogih poteškoća kasnije u životu.

Jedan od najbolje proučavanih posledica kod odraslih osoba je depresija. U skorašnjem intervjuu, psiholog Ričard Lu zaključio je da štetna iskustva iz detinjstva čine depresiju kod odraslih duplo verovatnijom i više verovatnijom da će se depresivne epizode ponavljati. Štetna iskustva iz detinjstva takođe su povezana sa dužim periodom oporavka od depresije. Lu je primetio da problemi iz detinjstva poput seksualnog zlostavljanja, emocionalnog zlostavljanja, fizičkog zlostavljanja ili zanemarivanja, povećavaju rizik od depresije.

Problemi iz detinjstva mogu uticati ne samo na naše emocionalno zdravlje, već i na fizičko zdravlje takođe. Obimna studija sprovedena u Velikoj Britaniji pokazala je da porodično okruženje oko 4 godine života određuje da li će osoba imati konstantan bol u leđima u njenim ili njegovim kasnim šezdesetim godinama.

Kao kognitivno-bihejvioralni terapeut ja imam tendenciju da se fokusiram na trenutnu situaciju i izazove. Istovremeno, mene iznova i iznova iznenađuje koliko korisno može biti kada razumemo odakle ustaljeni obrasci mogu dolaziti. Jednostavnim prepoznavanjem obrazaca iz detinjstva u odraslom dobu može biti važan deo nečijeg rasta. Nije dovoljno samo unutrašnje posmatranje, ali ono može pružiti ključne naznake koji omogućavaju proces oporavka.

Mnogi ljudi sa kojima radim čude se što se bore sa stvarima koje datiraju od pre toliko godina. Oni se često bore sa samokritikom, govore sebi da „su do sada trebali da preovladaju sve to“ i osećaju da su previše popustljivi prema sebi što razgovaraju o aspektima svog detinjstva i o svom vaspitanju.

U realnosti, vreme provedeno u samoći nije garancija da će efekti naših ranih iskustava izbledeti. Hajde da razmotrimo neke od faktora koji objašnjavaju zašto nas ta iskustva prate i u odraslo doba.

Ličnost

Naše ličnosti su relativno konzistentni načini našeg razmišljanja, delovanja i osećanja kao odgovor na našu okolinu, zaključci su novijih studija koje podvlače efekte i uticaje porodičnih iskustava na naše ličnosti i veze. Autori studija pronašli su da kvalitet naših veza u našoj prvobitnoj porodici predstavlja značajno predskazanje našeg trenutnog zadovoljstva u vezi sa našim partnerom.

Oni su istražili kako te rane veze utiču na trenutne, gde ličnost stupa na scenu. Pojedinci koji potiču iz lošijih porodičnih okruženja imaju tendenciju da se kotiraju više sa neurotičnim osobinama ličnosti, što je tendencija da doživljavaju negativne emocije. Viši nivoi neurotičnosti, zauzvrat, vode ka lošijem kvalitetu veze sa partnerom.

Naše najranije veze mogu uticati na formiranje naše ličnosti, što može imati uticaj na kasnija životna iskustva (trebalo bi da napomenem da se značajnije razlike ličnosti mogu objasniti putem genetskih razlika, tako da porodice mogu uticati na nas i putem prirode i putem brige u detinjstvu).

Preuvežbani obrasci

Što više vežbamo određene načine reagovanja, jače te tendencije postaju. Do trenutka kada odrastemo, mi smo verovatno imali hiljade prilika da uvežbamo stare navike.

Na primer, zamislite da ste kao dete često bili posramljivani zbog male greške. Vi ste možda naučili da krijete vaše greške po svaku cenu zato što je to najbolji način da izbegnete da vas neko maltretira. Kao odrasla osoba, vi ćete možda nastaviti da štitite sebe energično da ne budete osramoćeni, čak i u situacijama koje to ne zahtevaju. Možda ste venčani sa dobrom i osobom punom ljubavi, osobom koja ne funkcioniše i ne zasniva svoje ponašanje na sramoti, ali ipak stari obrasci ponašanja se nastavljaju kao i vaš strah da izložite sebe osuđivanju.

Potrebna je značajna briga i pažnja kako bi promenili tako ustaljene životne navike. Čak i kada znamo šta želimo da promenimo, možemo se lako vratiti na stare načine reagovanja iz kriznih vremena.

Nedostatak svesnosti

Mi takođe možemo da ignorišemo moguće efekte proizišle iz našeg vaspitanja na naše trenutno ponašanje, pretpostavljajući da odgovaramo potpuno svesno na situaciju koja je pred nama. Mi možda ne prepoznajemo filter kroz koji vidimo svet, ili duboko čuvana uverenja koja boje našu percepciju. Prema tome mi možda nećemo znati da imamo neki izbor u tome kako ćemo da odgovarimo na određene situacije.

Kada sam bio na koledžu ja sam započeo žustru raspravu sa starim prijateljem, koji je zastao u jednom trenutku sa iznenadnim prepoznavanjem, „Ti reaguješ na mene kao da sam ti ja otac.“ Ja sam ljutito odbijao da prihvatim da moj odgovor ima bilo kakve veze sa mojim ocem i trebalo mi je skoro deset godina da uzmem u razmatranje da je on bio verovatno u pravu. Naše reakcije su uvek neka mešavina sadašnjosti i životne prošlosti.

Mi takođe možemo da zaboravimo kakva su naša iskustva zapravo bila tada. Na primer, kada ljutiti roditelj fizički kazni dete to može izgledati zastrašujuće za malo dete. Kada osoba pogleda unazad na to kažnjavanje, biće joj očigledno da roditelj nije hteo da je uništi. Za rezultat, osoba može potceniti uticaj kazne u vreme dečije verzije sebe i trajni ožiljak koji je kazna napravila.

Identitet

Solidne veze koje stičemo rano u životu mogu nam pomoći da razvijemo osećaj ko smo mi – ono što istraživači zovu „jasnoća identiteta.“ Naš osećaj identiteta razvija se putem naših interakcija sa drugima i pozitivne i predvidljive veze nude pouzdaniji kontekst u kome se taj identitet može razviti.

Skorašnja studija je pokazala da su štetna iskustva iz detinjstva povezana sa slabo razvijenim identitetom, što zauzvrat vodi ka većoj depresiji, usamljenosti, stresu i problemima u životu. Autori studije su opisali da „osiromašen doživljaj sebe može dovesti do lošijeg mentalnog zdravlja odrasle osobe.“ U suprotnom, kada imamo jasan doživljaj sopstvenog identiteta to nas može zaštititi od depresije i izolacije.

Interakcije sa drugim ljudima

Neki od obrazaca koje razvijamo rano u životu mogu zaista postati jači kasnije u životu, posebno putem naše interakcije sa drugim ljudima. Razmotrićemo stil vezivanja, koji predstavlja način kako se mi odnosimo (ili „vezujemo“) za bliske ljude u našem životu. Naše rane veze sa starateljima igraju važnu ulogu bez obzira da li se mi uopšteno osećamo sigurno ili anksiozno u ovim vezama.

Neko sa anksioznim stilom vezivanja imaće poteškoće sa osećajem da se neko brine u vezi, što može voditi ka neverovatnom trudu da izbegava da bude napušten. Ta ponašanja, zauzvrat, mogu voditi partnera da se udalji, što će dalje voditi ka aktiviranju straha od napuštanja kako se krug nastavlja.

Za rezultat, naše interakcije sa drugim ljudima mogu povećati tendencije koje smo razvijali u detinjstvu. Skorašnja studija potvrdila je ovaj obrazac među odraslima koji su u prošlosti bili fizički zlostavljani i zanemarivani. Istraživači su otkrili da maltretiranje u detinjstvu vodi ka anksioznom stilu vezivanja, što zauzvrat vodi ka depresiji, anksioznosti i niskom samopoštovanju.

Promene na mozgu

Sada je prošlo skoro više od decenije kako je kognitivni neuronaučnik Marta Fara demonstrirala efekte ovakvog osiromašenog ponašanja na razvoj mozga. U svom članku, Lu je takođe istakao neke od razlika u mozgu koje se povezuju sa nevoljama iz detinjstva, uključujući i smanjenu veličinu hipokampusa (presudnog za učenje i memoriju), veće reagovanje amigdale (tiče se straha i drugih emocija) i abnormalnosti u delovima čeonog režnja koji se povezuju sa regulisanjem emocija i planiranjem kompleksnih ponašanja.

Te vrste istraživanja čine jasnim da naša iskustva bukvalno oblikuju naše mozgove. Srećom naša kasnija iskustva u životu nastavljaju da oblikuju naše mozgove i odgovore na stres na pozitivan način u odgovarajućim uslovima.

Suštinska uverenja

Kako naša iskustva utiču na naše mozgove, ne iznenađuje što ona takođe utiču na naše umove. U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji, suštinska uverenja definisana su kao osnovni način viđenja sveta i sebe, što se razvija putem našeg iskustva.

Na primer, ukoliko je moje suštinsko uverenje da sam nedostojan ljubavi i ukoliko me moja žena ne pozdravlja toplo kada dođe kući, ja ću ubrzo protumačiti njeno ponašanje kao, „Nju baš briga za mene.“ Ta automatska misao vodiće ka tome da se osećam tužno i odbačeno i moguće i da ću se sve više povlačiti, što će oslabiti našu vezu.

Suštinska uverenja imaju otrovne kvalitete koji se stalno pojačavaju, zato što su ona osnova naše realnosti, što proizvodi automatske misli koje zauzvrat jačaju naša suštinska uverenja. Potreban je značajan trud i napor da se prepoznaju i preoblikuju ta uverenja, često u kontekstu fokusiranog rada sa terapeutom.

Neprocesuirana sećanja

Veoma traumatični životni događaji preplavljuju naš nervni sistem što dovodi do toga da naša sećanja o tim događajima nisu u potpunosti procesuirana. Naša želja da izbegnemo te bolne uspomene dalje nas sprečavaju da se sa njima i suočimo – i da se na kraju i pomirimo – sa ovim proganjajućim epizodama.

I uprkos našim najboljim naporima da zakopamo ta sećanja, ona se mešaju u našu svesnost – iskaču u naš um ni od kuda, okidači su za panične odgovore na traumatične podsetnike, pune naša tela sa hormonima stresa i utiču na to kako vidimo sebe, druge i ceo svet.

Te dinamike najasnije su kod posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Bilo da se trauma dogodila u detinjstvu ili kasnije u životu, neproživljena sećanja nastaviće da nas proganjaju. Radio sam sa veteranima koji su se suočavali sa traumama iz rata 40 godina kasnije i sećanja su bila sveža kao kada su imali 22 godine i kada su bili na frontu.

Suočavanjem sa našim najmračnijim sećanjima u bezbednom i sigurnom okruženju, mi možemo da dozvolimo sebi da se otvorena rana zaceli. Nama će ostati ožiljak, ali nećemo više osećati bol.

Kako se ljudi menjaju?

S obzirom na sve faktore iz našeg ranog životnog iskustva, možda ćemo se čuditi da ljudi uspevaju da se uopšte i promene. I ako se vratimo na Dr. Vilis, iznenađen sam sa pre optimističnim naslovom knjige „Kako se ljudi menjaju“.

Vilis sugeriše da ponovnim izvlačenjem i detaljnim ispitivanjem naših iskustava, mi možemo prepoznati u našim trenutnim reakcijama potpis prošlosti; to prepoznavanje omogućava nam izbor u tome kako da odgovorimo.

Iako volja da imenujemo osećanja i stvari iz prošlosti ne znače da treba da odbijemo da preuzmemo odgovornost, da se valjamo u sopstvenoj nesreći, da krivimo roditelje, ili da sažaljevamo sami sebe. U stvari, istina je sasvim suprotna – razumevanje naše prošlosti znači da prepoznamo i preuzmemo odgovornost za dugo uspostavljane obrasce ponašanja koji verovatno datiraju iz našeg detinjstva zato što smo rešeni da ih promenimo. Negiranjem uticaja iz naše prošlosti, znači da nikada nećemo ništa naučiti iz nje. Vilis preporučuje uravnoteženiji pristup:

„Mi treba da prihvatimo slobodu i odgovornost bez negiranja da smo produkt slučajnosti i treba da prihvatimo da smo produkt slučajnosti bez negiranja da imamo slobodu da premostimo tu uzročnost.“

Ja sam se fokusirao na istražianje koje se tiče stvarnog zlostavljanja, ali ne treba da budete zlostavljani ili zanemarivani da bi bili oblikovani ranim životnim iskustvima. Svako od nas ima prošlost koja se ispisala na naša tela i u mozgove i koju nosimo u ostatku svog života. Na primer, svaka porodica ima određen način suočavanja sa jakim emocijama, ili nošenja sa konfliktima, ili upotrebom krivice ili sramote. I bez obzira da li je to urađeno na veći ili manji način, svako od nas je bio ranjen.

Može biti bolno ponovo posetiti teške delove naše prošlosti i prepoznati njihove dugotrajne uticaje. Neki ljudi mogu izabrati da prošlost bude prošlost i da je drže zakopanu, što svako od nas ima slobodu da uradi. Ukoliko ste zainteresovani da razumete više o tome kako vaša sopstvena prošlost utiče na vašu sadašnjost, razmotrite da porazgovarate sa voljenom osobom ili sa terapeutom. Kao što Vilis zaključuje:

„Što više razumno dokazujemo sebi šta je izazvalo naše oblikovanje, više prilika stvaramo za promenu.“

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Psychology Today

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.