Opisivanje depresije onima koji je nisu imali

Mi smo sposobni da osećamo empatiju i saosećanje za one koji imaju fizički bol, iako sami nismo iskusili taj isti bol. Mi uvažavamo da slomljena noga mora pakleno da boli, da porođaj iscrpljuje i mi saosećamo sa onima kojima je srce slomljeno – uprkos tome što ne možemo da ‘vidimo’ bol koji oni osećaju.

Pa, zašto je onda depresija toliko drugačija?

Možda zato što se ne priča dovoljno o bolesti – uprkos tome što je ona česta.

Možda je to zato što društvena stigma ukazuje na već postojeće predrasude o bolesti koje su kreirale kulturu straha – i za osobu koja pati od bolesti i za njenu okolinu.

Verovatno je moguće da je to zato što bolest različite ljude pogađa na različite načine, te je čini konfuznom za one koji očajnički žele da shvate i pomognu.

Mi strastveno verujemo da su ljudi koji su iskusili depresiju najbolje kvalifikovani da nas edukuju o depresiji, naročito o doživljaju realnosti i kako utiče na osobu – kako se osećamo, šta je pomoglo, šta nije.

U daljem tekstu nalaze se opisi depresije različitih ljudi, njihovim rečima.

Skoro sam je opisivala kao čovečuljka unutar moje glave koji viče na mene i govori mi da sam smeće 24 sata dnevno.

Kao najgori dan vašeg života, svaki dan. Osećate kao da se sve raspada i da je sve bezvredno, iako nije.

Praznina. Vi želite da osetite bilo šta – sreću, radost, tugu, bilo šta bi bilo bolje od praznine.

Depresija je nalik kao kada neko drugi drži daljinski upravljač i konstantno menja kanale, bez da vas pita šta bi vi želeli da gledate.

Tortura…pakao stvarno postoji, ali nalazi se unutar vašeg uma.

Udaljenost između vas i sveta. Vi ne možete da vidite bilo kakvu budućnost, tako da se osećate beznadežno.

Potreban je ekstra trud da uradite bilo šta, zato što je svet toliko daleko i emocije retko dolaze do vas zbog čega se osećate prazno, tupo i daleko (i često koristimo previše energije da sprečimo ljude da shvate kako se zaista i osećamo).

Nalik je kao da vučem masivan kamen, koji me vuče ka nazad i vuče ka dole. Kao kada ste u teretani i jednostavno ne možete da vidite kako da uradite još jedan čučanj, dok svima ostalima oko vas ide sasvim ok.

Kada sam bila mlađa opisala sam taj osećaj kao da me je autobus pregazio – ne da je bilo bolno, ali tu je bio taj ogroman teret i ja nisam mogla da se pomerim. Ljudi su govorili “uradi ovo” ili “probaj to”, ali nisu mogli da shvate da sam ja prikovana ispod toga i da ne mogu da se pomerim.

Iako ste okruženi ljudima koji vas vole i koji vam govore da žele da vam pomognu, vi se ipak i dalje osećate zastrašujuće usamljeno i izgubljeno.

Depresija za mene znači da nikada više ništa neće biti kako treba, zato što ja uvek pogrešim, šta god da uradim, ili mislim ili jesam.

To je takođe i konstantan strah da ću uništiti svakoga i sve što volim zbog mojih sebičnih izbora i nesposobnosti da se suočim sa svetom.

Kada sam u apsolutnoj dubini depresije sve je napor. Sve. Od nečega kao što je izlazak napolje do suočavanja sa nečim malim kao što je kretanje. Kada se nađem u toj tački, ne želim tako da živim, ali nemam dovoljno energije da uradim bilo šta povodom toga.

To vam je nalik staklenom zidu koji se nalazi između vas i sveta i koji stalno udarate, ali ne možete da ga slomite.

Očajnička želja da budete dovoljno dobri za ljude do kojih vam je stalo, ali se osećate kao da nikada nećete živeti onako kako ste očekivali da je ‘dovoljno dobro’.

Pomalo je kao da ste se izgubili na moru, u nemirnim talasima, pokušavajući da se izborite sa vodom potpuno sami, bez nade da će vas neko spasiti i sa saznanjem da ćete ostati bez energije uskoro i na kraju će jedan talas biti dovoljan da vas potopi.

Potpuna iscrpljenost. Svaki pokret treba da bude pažljivo razmotren i prenet na telo, a ipak samo razmišljanje o tome iscrpljuje.

Osećate se prazno, ali teško i mrtvo iznutra, nesposobni da se setite kakav je osećaj topline i emocionalne povezanosti da drugom osobom.

Gvozdena pesnica koja vas vuče ka dole, u tunel, dok se vi borite za dah i željom da budete normalni, dok sve vreme vaša glava govori laži i usporava vas.

Mislim da je DŽ.K.Rouling bila u pravu. Dementori su tako dobra slika, to je kao da vam neko stvorenje isisava najbolje i najsrećnije uspomene dok vam istovremeno govori kako ste smeće i čini da vidite i osećate samo loše. Onda koristi to loše kao napad na vaše samopoštovanje da učini da verujete da ne zaslužujete bolje. Vremenom postajete tupi i isključeni.

Sve je teško, čak i ustajanje.

Depresija govori da ste neuspešni da ste greška zbog svoje depresije.

Osećate se grozno, ali niko to ne može da vidi. Pa pokušavate da se ponašate kao i svi ostali, time što pokušavate da ispunite iste zahteve i očekivanja za koje niste u stanju da ispunite. To je grozno!

Zamislite da je vaš život kompjuterska igrica koju nikada ne možete da isključite. Postoje različiti nivoi: za početnike, srednji nivo i nivo za eksperte. To je igra za koju niste nikada čuli i ne želite da je igrate, ali vi ste primorani da igrate nivo za eksperte – i nemate nikakve instrukcije. Ostali ljudi oko vas igraju početnički nivo i zaista se zabavljaju – postoje izazovi na svakom nivou, ali deluju lakoza njih da ih završe. Tu ima i osmeha i smeha i dobro provedenog vremena. Oni kažu “ali to je tako lako, treba samo da…” ali iz nekog razloga, čak iako uložite istu količinu truda kao i svi ostali, vi ne možete to da uradite. Veoma brzo gubite motivaciju zato što ne želite da igrate tu igru više. Ali nije vam dozvoljeno da prekinete igranje.

To može izgledati kao da mi je gornji sloj kože skinut. Sve osećate mnogo više: to za mene izgleda kao da ljudi upiru prstom i govore da sam odvratna i bezvredna.

To je kao mračna, crna rupa. Možete da čujete prigušene zvuke sveta oko vas, ali oni su tako tupi i udaljeni da se osećate kao da nisu tu. Samo uranjate u mrak sopstvenog uma.

To je kao sivi veo. On vas odvaja od spoljnog sveta i ograničava vašu perspektivu. Depresija čini da se osetite kao da niste tu, i utiče na način kako vidite i osećate stvari. Ona oduzima boje i vibracije života.

Najveća, najmračnija rupa kojoj se ne nazire dno. Znate da padate u nju, ali ne znate kako da se zaustavite. Jednom kada se nađete u njoj ne možete da nađete način da izađete.

Nalik je crnom olujnom oblaku koji vas svuda stalno prati. Kad god pokušate da mu pobegnete on samo prospe kišu po vama, kako bi vas podsetio da nikada neće otići i da vam nikada neće dozvoliti da pobegnete i da budete srećni.

Pentranje na planinu, sa veoma teškim rancem, uvek mislite da samo što niste stigli do vrha, ali vrha nigde nema.

Zamislite vaš najtužniji trenutak; (smrt voljene osobe, ljubimca, završetak veze). Zapamtite očaj, bol i ljutnju. Sada, pomnožite to sa 100 i dozvolite da osetite to bez bilo kog specijalnog razloga.

Praznina koja se uvuče u sve za šta ste mislili da ste sposobni, vredni i voljeni i zameni sve to sa destruktivnim strahom neuspeha. Strah da će se saznati da ste neuspeh i da će vam svi okrenuti leđa zbog toga.

Vi tražite to svetlo na kraju tunela za koje vas ljudi uveravaju da je tamo, ali ne možete da vidite ništa osim mraka; onda se opet okrenete da potražite svetlo, jedino što opet nalazite ništa drugo osim mraka. I onda shvatate da ste se zaglavili, zato što nema svetla koje će vam pomoći da nađete put.

To je iscrpljujuće, procesi razmišljanja su usporeni sa pritiscima koji vas spuštaju i vuku ka dole, treba da radite dvostruko napornije kako bi uradili normalnu stvar oko koje se borite u vašem umu koji samo želi da se zatvori, ali vi morate da se borite.

Samo strašna tuga, strah, usamljenost, otuđenost, želite da trčite i trčite, ali znate da ne možete, želite da se sakrijete od svakoga i svega.

Samo je…iscrpljujuće, ne živi vam se…

To je kao da je neko naišao i ukrao svo zadovoljstvo iz mog života. Stvari u kojima sam uživala postaju prazne i beznačajne, borite se samo da bi postojali. Dobar deo snage odlazi samo da se dođe do kraja dana i osećam se kao baterija koja nikada nema dovoljno vremena da se potpuno napuni, pre nego što opet počnem da koristim energiju.

Kao i vreme. Bez obzira šta radim ono dolazi kada dođe i odlazi kada ode!

To je kao vaš lični pakao, posebno napravljen za vas! Ubeđuje vas da imate negativan uticaj na sve što volite, da ste nesposobni da doprinesete sa pozitivnom energijom i radošću bilo čemu i da zaslužujete da budete u ovom paklu i to dolazi bez objašnjenja ili razloga!

Prevod: Psihoćoše

Izvor: blurt

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s