Moja borba sa socijalno anksioznim poremećajem

Voleo bih da mogu da kažem da su moji dani studiranja bili tipični, ali to bi bilo daleko od istine. Umesto toga, ja sam se mučio sa problemom, problemom kojeg ni sam nisam bio u potpunosti svestan u tom periodu svog života. Problem koji je bio u pitanju je socijalna anksioznost i ona je uklonila kontrolu koju sam imao nad svojim životom, onog trenutka kada sam upisao fakultet. Neki od simptoma bili su prisutni kod mene godinama, iako ih nikada nisam imenovao. Pretpostavljam da je pomoglo što sam više ili manje mogao da funkcionišem u to vreme kada sam išao u srednju školu. Imao sam svoju grupu prijatelja sa kojima sam se osećao lagodno, ali kada smo svi otišli na različite fakultete, socijalizacija je postala preteška za mene. I dok neki ljudi prihvate novi početak otvorenog uma, oslobođeni reputacije koje su izgradilli, ja sam se osetio izgubljeno – osećao sam se kao da nigde nisam pripadao. Pa sam proveo prve dve godine svog studiranja tako što sam izbegavao sve uobičajene fakultetske aktivnosti.

Nisam išao na žurke, nisam imao prijatelje i nisam se umrežavao što je moglo da unapredi moju buduću karijeru. U stvari, ja sam imao mnogo problema samo kada bih pokušao da izaberem smer, uglavnom zato što su svi oni zahtevali neku vrstu javnog izlaganja i prezentacije.

Iako sam se vremenom opredelio za nešto, odluka se i dalje teško nadvijala nad mojom glavom, čak i kada sam je konačno doneo. Plašio sam se da ne promenim smer na pola studiranja zbog moje anksioznosti i samim tim da produžim moje mučne godine studiranja još više. Ja sam odrađivao elementarne stvari, kao što su odlasci na predavanja i rešavanje zadataka koji su mi dodeljeni, ali čak je i to postalo previše za podnošenje tada, zato što mi je samo šetnja po studentskom gradu mogla povećati anksioznost. Poređenje sebe u negativnom svetlu sa drugim ljudima predstavljao je veliki problem tada. Posmatrajući druge studente, koji su izgledali tako samopouzdano i kul, moglo je stvarno da me rastuži. Jednom kada sam bio u učionici, pokušavao sam da se što više sakrijem u ugao zbog straha da će me profesor prozvati. Čak se i to nije dešavalo na većini predavanja, ali ja sam se svejedno brinuo.

Uprkos mojoj anksioznosti, ja sam se provlačio sa ocenama, ali sam mogao da prođem i mnogo bolje. Tu su bili grupni projekti kojima jednostavno nisam mogao da se prilagodim i neke sam čak u potpunosti i izbegavao. Jednom sam čak pokušao da pričam sa profesorom o tome zašto imam problem sa učestvovanjem u prezentaciji, ali nisam mogao jasno i dovoljno dobro da mu objasnim, kako bi mogao u potpunosti da razume moj problem.

Situacija sa cimerima je takođe bila veoma problematična. Kako sam živeo u domu, bio sam uparen sa nekim likom koga nisam znao od ranije i čak mi je i delovao kao fin momak, ali sam se i dalje osećao veoma anksiozno u njegovom prisustvu. Čak su i razgovori o uobičajenim temama, koje ljude povezuju, bili teški za mene da u njima učestvujem.

Na primer, nekada bi se brinuo šta je on mislio o mom ličnom ukusu koji se tiče muzike, filmova i drugih stvari, pa sam bio sklon da ne kažem svoje mišljenje ili da dam kakav-takav odgovor. Mi smo se i dalje slagali, mada, u početku on je i napravio par pokušaja da me uključi u različite događaje kojima je i on prisustvovao, ali nisam mogao da se nateram da odem. Ideja da idem na rođendansku zabavu sa previše anksioznih misli koje jure kroz moju glavu, nije mi se svidela. Nakon nekog vremena, mora da je zaključio da nisam interesantan i prestao je da me poziva. Vremenom naša veza došla je do tačke gde smo jedva govorili bilo šta jedno drugom, što me je navelo da se osećam još gore.

Kada sam bio student druge godine, iznajmio sam stan samo za sebe, zato što sam mislio da će mi sloboda time što imam sopstveno mesto, pomoći sa anksioznošću. Nisam siguran zašto sam to mislio, jer je samački život samo pogoršao anksioznost. Bio sam više izolovan i depresivniji neko ikada ranije. Dobar deo školske godine proveo sam tako što sam išao na predavanja i zatim se momentalno vraćao u stan, održavajući što je manje moguće socijalnih kontakata.

Tokom tog perioda počeo sam konačno da tražim rešenja za moj problem. U početku nisam našao nijedan zadovoljavajući odgovor, samo lažne nade koje su me vodile tamo gde sam i počeo. Zatim sam na Internetu naišao na terapiju koja se preporučivala za lečenje mojih simptoma anksioznosti. U pitanju je bila kognitivno-bihejvioralna terapija. Nakon par godina terapije (što je individualno-meni je trebalo par godina) uspeo sam korak po korak da rešim svoje probleme i konačno prevaziđem ovo stanje. To mi je promenilo život.

Kako su seanse prolazile ja sam mogao da primetime male promene koje su se dešavale u mom životu. Konačno sam mogao da se osetim opuštenije u socijalnim situacijama. Moj napredak je bio spor, ali ja sam bio uporan, odlučan da mogu da napredujem. I vremenom i jesam.

Kako sam nastavio da napredujem u borbi protiv anksioznosti uspeo sam vremenom da steknem nekoliko prijatelja sa kojima sam se osećao prijatno, pre nego što sam diplomirao. Sada imam bolje saznanje šta ću da radim sa svojim životom, sada kada nisam anksiozan sve vreme. Iako i dalje imam problem sa anksioznošću tu i tamo, mogu da prepoznam kada moj um skrene u pogrešnom pravcu i racionalno mogu da obradim sve to. Sada moja budućnost izgleda svetlije i jasnije nego ikada ranije.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.