Kako je živeti sa socijalnom anksioznošću?

Celog dana, svakog dana, život je ovakav. Strah. Nerazumevanje. Izbegavanje. Bol. Anksioznost zbog onoga što ste rekli. Strah da ste rekli nešto pogrešno. Briga oko neslaganja drugih. Plašite se da će vas odbaciti, zato što se ne uklapate. Anksiozni ste kada ulazite u razgovor, plašite se da nećete imati o čemu da pričate. Time što krijete ono što je pogrešno duboko unutar sebe, postavljate odbrambeni zid da štiti vašu „tajnu“. Vi dnevno prolazite, hronične nevolje življenja sa ovim mentalnim poremećajem koji mi zovemo socijalni anksiozni poremećaj.

Veoma malo ljudi razume agoniju i traumatičnu dubinu socijalno anksioznog poremećaja. Socijalna anksioznost tera ljude da idu unutar sebe i pokušavaju da „zaštite“ ovu tajnu. Većina ljudi sa socijalno anksioznim poremećajem pokušava da sakrije to od drugih, posebno od porodice ili voljenih osoba. Tu postoji strah da će članovi porodice možda otkriti da oni boluju od socijalne anksioznosti i da će ih gledati drugačije ili da će ih potpuno odbaciti. Ovo gotovo da nikada nije istinito, ali strah da će se to desiti čini da mnogi ljudi sa socijalnom anksioznošću ostanu u „mračnom ormanu“.

Socijalni anksiozni poremećaj (socijalna fobija) je treći najveći psihološki problem u Sjedinjenim Američkim Državama danas.

Milioni ljudi tiho podnose ovu bol svakoga dana, verujući da ne postoji nada da oni budu bolje.

Kako izgleda socijalna anksioznost?

Čovek zaključuje da mu je teško da šeta ulicom zato što je on samosvestan i oseća da ga ljudi posmatraju sa svojih prozora. Da bude još gore, on može da naleti na osobu na trotoaru i bude primoran da kaže „zdravo“ njima. On nije siguran da može to da uradi. Njegov glas će se smrznuti, njegovo „zdravo“ će zvučati slabo i druga osoba će znati da je on uplašen. Više od bilo čega drugog, on ne želi da bilo ko sazna da se on plaši. On drži svoje oči bezbedno udaljene od tuđih pogleda i moli se da on može da stigne do kuće, a da ne mora da priča ni sa kim.

Žena mrzi da stoji u redu u prodavnici zato što se plaši da je svi gledaju. Ona zna da to nije stvarno istina, ali ona ne može da se otrese tog osećaja. Dok ona kupuje, ona je svesna činjenice da će ljudi možda posmatrati nju na velikim ogledalima koja se nalaze na plafonu. Sada, ona treba da priča sa osobom koja meri povrće. Ona pokušava da se nasmeje i da kaže „dobar dan“, ali njen glas se čuje veoma slabo. Ona je sigurna da pravi budalu od sebe. Njena svesnost i njena anksioznost rastu do krova.

Druga osoba sedi ispred telefona i u agoniji je zato što se plaši da podigne slušalicu i pozove. Ona se čak plaši da pozove osobu u administraciji zbog računa za struju zato što se ona plaši da će „ostaviti nekog bez posla“ i oni će biti uznemireni zbog nje. Veoma je teško za nju da podnese odbacivanje, čak i preko telefona, čak i od nekoga koga ne poznaje. Ona se posebno plaši da pozove ljude koje poznaje zato što ona oseća da zove u pogrešno vreme – druga osoba će biti zauzeta – i oni neće hteti da pričaju sa njom. Ona se oseća odbačeno čak pre nego što pozove. Jednom kada se poziv obavi i završi, ona sedi, analizira i sumira sve što je i kako je rekla, kojim tonom je rečeno i kako je to doživela druga osoba… njena anksioznost i misli koje jure zbog poziva dokazuju njoj da je ona „uprskala“ ovaj razgovor, opet, kao što uvek i radi. Ponekad ona se posrami samo kada misli o pozivu.

„Ja bih se smrzla svaki put kada sam trebala da upoznam nekoga sa autoritetom….“

Čoveka mrzi da ide na posao zbog sastanka u rasporedu sledećeg dana. On zna da ovi sastanci uvek uključuju da saradnici pričaju jedni sa drugima o svojim trenutnim projektima. Sama pomisao da priča ispred saradnika podiže nivo njegove anksioznosti. Ponekad on ne može da spava noć pre toga, zbog predviđajuće anksioznosti koja se podiže.

Konačno, sastanak je završen. Veliki talas olakšanja preplavljuje ga dok on počinje da se opušta. Ali sećanje na sastanak je još uvek prisutno u njegovom umu. On je ubeđen da je on napravio budalu od sebe i da su svi u sobi videli koliko je uplašen on bio, kada je govorio i koliko se glupo ponašao u njihovom prisustvu. Sledeće nedelje na sastanku, šef će biti tamo. Čak iako je sastanak za nedelju dana, njegov stomak se puni anksioznošću i strah ga preplavljuje opet. On zna da će ispred šefa on mucati, oklevati, njegovo lice će pocrveneti, on se neće setiti šta da kaže i svi će biti svedoci njegovog stida i poniženja.

On ima sedam bednih dana sa anksioznošću ispred sebe, da razmišlja o tome, vaga o tome, brine o tome, da preteruje u svom umu… iznova i iznova…

Studentkinja neće da prisustvuje predavanjima na fakultetu prvog dana, zato što ona zna da će na nekim predavanjima profesori zatražiti od nje da ustane i da se predstavi. Samo razmišljanje o tome kako sedi tamo, čekajući da predstavi sebe u sobi punoj stranaca koji će buljiti u nju utiče da oseti mučninu. Ona zna da neće biti sposobna da razmišlja jasno zato što će njena anksioznost biti toliko visoka i ona je sigurna da će izostaviti važne detalje. Njen glas može čak početi da podrhtava i ona bi zvučala uplašeno i napeto. Anksioznost je prevelika da bi je podnela – zato ona preskače prvi dan predavanja kako bi izbegla mogućnost da treba da predstavi sebe javno.

„Ja sam jedina na svetu koja ima ovako užasne simptome…“

Drugi mladi čovek želi da ide na zabave i druge društvene događaje – zaista, on je veoma, veoma usamljen – ali on nikada ne ide bilo kuda zato što je on nervozan oko upoznavanja drugih novih ljudi. Previše ljudi će biti tamo i gužve njemu samo pogoršavaju stvar. Misao da upozna nove ljude ga plaši – da li će znati šta da kaže? Da li će oni buljiti u njega i učiniti da se on oseća još više beznačajnim? Da li će ga potpuno odbaciti? Čak i ako deluju fino, oni će sigurno primetiti njegov ledeni pogled i njegovu nesposobnost da se nasmeje od srca. Oni će osetiti njegovu nelagodnost i napetost i njima se on neće svideti – ne postoji način da on to pobedi – „Ja ću uvek biti otpadnik,“ on kaže. I on provodi noć sam, kod kuće, gledajući televiziju ponovo. On se oseća lagodno kod kuće. U stvari, kuća je jedino mesto gde se oseća udobno. On nije otišao bilo gde već 12 godina. On nema mrežu podrške koja bi mu pomogla da prevaziđe ove užasne simptome.

„Jednostavno je lakše izbegavati socijalne situacije.“

Na javnim mestima, kao što su poslovi, sastanci, ili kupovina, ljudi sa socijalnom anksioznošću osećaju da ih svi posmatraju i da bulje u njih (čak iako racionalno oni znaju da to nije istina). Socijalno anksiozna osoba ne može da se opusti i ne može da uživa u javnosti. U stvari, oni nikada ne mogu da se opuste kada su drugi ljudi u okolini. To uvek izgleda kao da ih drugi ljudi procenjuju, da će biti kritični prema njima, ili da će ih „osuđivati“ na neki način. Osoba sa socijalnom anksioznošću zna da ljudi ne rade to otvoreno, naravno, ali i dalje osećaju samosvesnost i osudu dok se oni nalaze u prisustvu druge osobe. Ponekad je teško pustiti nešto, odmoriti se i fokusirati na bilo šta drugo pored anksioznosti. Baš zato što je anksioznost bolna, mnogo je lakše samo skloniti se od socijalnih situacija i izbegavati druge ljude.

„Više od svega, on ne želi da bilo ko zna da se on plaši….“

Mnogo puta, ljudi sa socijalnom anksioznošću jednostavno moraju da budu sami – zatvoreni – sa zatvorenim vratima iza njih. Čak i kada su oni u okruženju poznatih ljudi, osoba sa socijalnom fobijom može se osetiti preplavljeno i imati osećaj da drugi primećuju svaki njihov pokret i da kritikuju svaku njihovu misao. Oni se osećaju kao da ih stalno posmatraju kritički i da drugi ljudi donose negativne zaključke o njima.

Jedna od najgorih okolnosti, je upoznavanje ili sastanak sa ljudima koji su „autoritativne figure“.

Posebno ljude kao što su šefovi ili supervizori na poslu, ali uključujući gotovo bilo koga koga oni vide kao „boljeg“ na neki način. Ljudi sa socijalnom anksioznošću mogu dobiti knedlu u grlu ili im se mogu ukočiti mišići na licu kada sretnu tu osobu. Nivo anksioznosti je veoma visok i oni su fokusirani da „ne padnu “ i „da ih ne otkriju“ da se oni čak i ne sećaju šta su rekli. Ali kasnije, oni su sigurni da su rekli pogrešnu stvar… zato što to uvek rade.

Kako je čak moguće da se neko oseća „udobno“ ili „prirodno“ pod ovim okolnostima?

Osobi sa socijalnom anksioznošću, odlazak na intervju za posao je čista tortura: Vi znate da će Vas Vaša preterana anksioznost odati. Vi izgledate smešno, Vi ćete oklevati, možda ćete čak i pocrveneti i nećete biti sposobni da nađete prave reči da odgovorite na sva pitanja. Možda je ovo najgori deo svega: Vi znate da ćete reći pogrešnu stvar. Vi jednostavno znate to. To je posebno frustrirajuće zato što Vi znate da možete da radite taj posao dobro samo ukoliko bi prošli taj zastrašujući i užasavajući intervju.

Dobrodošli u svet socijalno anksioznih.

Socijalna anksioznost je treći najveći psihološki problem u Sjedinjenim Američkim Državama danas. Ovaj tip anksioznosti pogađa 15 miliona Amerikanaca svake godine. Socijalno anksiozni poremećaj nije karakterističan samo sa SAD, on je rasprostranjen širom sveta. Za razliku od drugih psiholoških problema, socijalna anksioznost nije dobro shvaćena od strane šire javnosti ili od strane medicinskih ili profesionalaca za brigu o mentalnom zdravlju, kao što su doktori, psihijatri, psiholozi, terapeuti socijalni radnici ili savetnici.

U stvari, ljudima sa socijalnom anksioznošću se pogrešno postavlja dijagnoza u 90% slučajeva. Ljudi koji dolaze u Institut za socijalnu anksioznost sa dijagnostifikovanim DSM-IV socijalno anksioznim poremećajem bili su pogrešno označeni sa „šizofreničari“, „manično-depresivni“, „klinički depresivni“, „panični poremećaj“ i „poremećaj ličnosti“, zajedno sa drugim pogrešnim dijagnozama.

Zato što je samo nekoliko socijalno-anksioznih ljudi čulo za svoj problem i nikada nisu videli da se priča o tome u bilo kom TV programu, oni misle da su oni jedini na celom svetu koji imaju ove užasne simptome. Stoga, oni treba da ćute o tome.

Užasno bi bilo ukoliko bi svi shvatili koliko puno anksioznosti oni iskuse u svakodnevnom životu.

Nažalost, bez neke vrste edukacije, znanja i lečenja, socijalna anksioznost nastavlja da pustoši sve oko njihovih života. Ono što doprinosi dilemi je sledeće, kada osoba sa socijalnom anksioznošću konačno skupi petlju da potraži pomoć, šanse da će je naći su veoma, veoma slabašne.

Ono što još više otežava situaciju je da socijalna anksioznost ne dolazi i ne odlazi kao neki drugi fizički i psihološki problemi. Ukoliko imate socijalnu anksioznost jednog dana… imaćete je svakog dana do kraja Vašeg života, ukoliko ne započnete lečenje sa odgovarajućom terapijom sa iskusnim terapeutom.

Osećanja koja sam Vam opisala na početku ovog teksta odnose se na ljude sa „generalizovanom“ socijalnom anksioznošću. To jest, ovi simptomi odnose se na većinu socijalnih dešavanja i funkcionisanje u gotovo svakoj oblasti života. Ja sam patila od socijalne anksioznosti sama 20 godina, pre nego što sam čula za termin ili čitala o tim simptomima u knjizi.

Kao i sa svim problemima, svako sa socijalnom anksioznošću ima malo drugačije simptome. Neki ljudi, na primer, ne mogu da pišu u javnosti zato što se oni plaše da ih ljudi posmatraju i njihova ruka će se tresti. Drugi su veoma samosvesni i zaključiće da je previše teško da zadrže posao. Ipak, drugi imaju ozbiljnu anksioznost kada treba da jedu ili piju u prisustvu drugih ljudi. Pocrvene, znoje se i „smrznu“ i druge psihološke simptome. Neki ljudi sa socijalnom anksioznošću osećaju da određeni deo njihovog tela (kao što je lice ili vrat) su naročito „čudnog izgleda“ i osetljiviji su kada ih neko gleda.

Oni većinu vremena shvataju da su njihove misli i osećanja iracionalni, ali ne znaju kako da razmišljaju i veruju racionalno.

Jedna stvar koju svi socijalno anksiozni ljudi dele je znanje da su njihove misli i strahovi u osnovi iracionalni. To jest, ljudi sa socijalnom anksioznošću znaju da drugi nisu stvarno kritički nastrojeni prema njima ili da ih procenjuju sve vreme. Oni shvataju da ljudi ne pokušavaju da ih posrame ili da ih ponize. Oni shvataju da su njihove misli i osećanja na neki način iracionalni. Ipak, uprkos ovom racionalnom znanju, oni i dalje nastavljaju da se osećaju tako.

Dobra vest je – socijalna anksioznost ne samo da se leči, već je i lečenje takođe uspešno. Socijalna anksioznost ne mora više da bude doživotno, razarajuće stanje.

Ove automatske osećaje i misli koje se dešavaju u socijalnim situacijama treba da se shvate i prevaziđu na terapiji. Obično se ova osećanja vezuju za misli koje su povezane zlobnim krugovima u umu te osobe.

Kako se socijalna anksioznost može lečiti?  

Mnoge terapeutske metode se koriste, ali kognitivno-bihejvioralna terapija se pokazala kao najbolja. U stvari, lečenje socijalne anksioznosti putem ovih kognitivno-bihejvioralnih metoda omogućava doživotna, trajna olakšanja od anksiozno-opterećujućeg sveta socijalne anksioznosti.

Nemojte dozvoliti semantici ili terminologiji o terapiji da Vas izbaci iz takta. I dok je korektno i najbolje reći mi koristimo „kognitivno-bihejvioralnu“ terapiju, ovo uključuje i svesni pristup ka preovladavanju toga i definitivno uključuje prihvatanje stvari kako nastavljamo da budemo sve bolje i bolje.

Bolji život postoji za sve ljude koji pate od socijalne anksioznosti…

Socijalna anksioznost dobro reaguje na sveobuhvatan program kognitivno-bihejvioralne terapije. Da bi preovladali socijalnu anksioznost, završetak KBT terapeutske grupe je od suštinskog značaja. Ono što socijalno-anksioznim ljudima ne treba su godine i godine sedenja i vrtenja u krug žaleći se na svoje probleme. U stvari, socijalno anksiozni ljudi koji su naučeni da „analiziraju“ i „detaljišu“ nad svojim problemima čine da njihova socijalna anksioznost bude gora.

Postoji bolji život za sve ljude sa socijalnom anksioznošću. Bez lečenja, socijalna anksioznost je okrutan i traumatičan emocionalni problem. Sa efikasnim lečenjem, on laje više nego što ujeda. I da dodam ovo, trenutno istraživanje jasno ukazuje da je kognitivno-bihejvioralna terapija veoma efikasna u lečenju socijalne anksioznosti. U stvari, ljudi koji su neuspešni su ljudi koji nisu uporni u svojoj terapiji i koji neće da praktikuju jednostavne anti-anksiozne strategije kod kuće – oni su ti koji odustaju (ovo se retko događa, srećom).

Ukoliko je osoba motivisana da okonča godine anksioznosti koja sakati, onda će sveobuhvatna kognitivno-bihejvioralna terapija pružiti metode, tehnike i strategije koje se sve zajedno kombinuju da smanje anksioznost i učine da svet bude mnogo više prijatnije mesto.

Mnogi od nas koji su prošli kroz ove strahove i konstantnu anksioznost koju socijalna anksioznost stvara – izašli su zdraviji i srećniji na drugu stranu.

I Vi možete prevazići socijalnu anksioznost takođe!

 

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Social Anxiety Institute

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.