Od straha do besa: Nastanak pasivno-agresivnog ponašanja

Kako nerazrešen strah i bes mogu dovesti do pasivno-agresivnog ponašanja.

Sa jedne strane komunikacije stoji pasivnost: neiznošenje sopstvenih stavova zbog straha od suočavanja sa posledicama. Sa druge strane stoji agresivnost: izražavanje negativnih osećanja bez uzdržavanja ili obzira kakve će to posledice imati po druge. Između pasivnosti i agresivnosti nalazi se zlatna sredina: utvrđivanje misli i osećanja osobe, njenih želja i potreba, dok se istovremeno pokazuje zahvalnost i poštovanje za drugačiju tačku gledišta.

Asertivnost, idealni kompromis između ekstremne pasivnosti i agresivnosti je deo naše prirode– naše takoreći „univerzalne ličnosti.“ Kada smo se rodili, čak i pre nego što smo naučili da verbalno razmenjujemo informacije i da komuniciramo o tome šta se dešava unutar nas, mi smo posedovali početnu sposobnost da komuniciramo. U početku, mi smo znali kako i kada da se smejemo, da zevamo, da izrazimo iznenađenje, bes ili strah i zaista, bili smo u stanju da prenesemo veliku količinu emocionalnih poteškoća putem plakanja – čak i vrištanjem (čemu mnogi roditelji na žalost mogu da posvedoče). Mi ipak nismo još sposobni da upotrebimo jezik koji će nam pomoći kod identifikacije naših pojedinačnih frustracija ili koji će nam pomoći da uzmemo u razmatranje najverovatnije reakcije naših roditelja, ali mi i pored svega nismo prisiljeni da pokazujemo naša osećanja.

Problem

Ukoliko međutim mi odrastemo u porodici koja ne može ili koja ne pridaje vrednost našim osnovnim potrebama i željama, naš prirodni impuls da se prilagodimo postaje potisnut. Ukoliko, prilikom razgovora sa našim roditeljima o našim željama, mi budemo iskritikovani da smo sebični, ili da mislimo samo na sebe, mi smo naučili da jednostavno nije prihvatljivo da želimo to što želimo, da nam je potrebno to što nam je potrebno. Slično tome, kada mi u više navrata dobijamo poruku da smo mi teret (ili „samo još jedna usta više za hranjenje“), naučili smo da ukoliko glasno izgovorimo naše želje mi ćemo ugroziti našu vezu sa roditeljima, koja je već doživljena kao slaba.

Isto važi i kada dobijemo poruku da smo bili neprijatni, ili previše zahtevni, ili nismo zaslužili šta god da smo tražili. I ukoliko su naši roditelji bili potpuno ljuti na nas, vikanje na nas kad god mi direktno izrazimo naše želje, sama misao da nastavimo da govorimo o tome, može nas ispuniti anksioznošću. Čak šta više, ukoliko smo usmerili bes na njihovo poricanje i njihova reakcija na takvo asertivno ponašanje je bila strašna ili kažnjavajuća, mi smo onda naučili da držimo sopstveni bes strogo unutar nas, sa strahom da ga izrazimo, što će sigurno dovesti do toga da se bes vraća i da nas progoni.

Mi smo se stoga mogli osetiti odgovorno da negujemo određeno ponašanje pasivnosti i prećutne saglasnosti na bilo koju manju ulogu koju naši roditelji izaberu da nam dodele.

Nakon svega, kao deca mi se borimo na jedan ili drugi način da doživimo našu vezu sa našim roditeljima kao sigurnu. Bilo koje ponašanje koje preti da ugrozi ovu vezu treba na neki način da se iskoreni.

U tom slučaju neophodno je da smanjimo mnoge od naših osnovnih želja i potreba. Kako ovo ne bi bio slučaj, kada se osećamo kritikovano, napadnuto, možda čak i odbačeno skoro svaki put kada pokušamo da nađemo i potvrdimo sebe? Najverovatnije ćemo uvideti da mi nemamo drugi izbor osim da odustanemo od onoga što želimo – ili da možda čak naučimo sami sebe da ne želimo bilo šta, što na nekom nivou može voditi do roditeljskog neodobravanja ili odbacivanja. Ipak, naravno, osnovne potrebe i želje – bilo da je reč o udobnosti, ohrabrenju, podršci ili nekoj materijalnoj stvari koja na neki način može simbolizovati našu važnost našim roditeljima – nikada zapravo ne nestaje. Ona se jednostavno krije. Zbog straha od posledica da naše potrebe postanu znane, mi ih držimo sakrivene, zbog onih koji mogu biti nezadovoljni našim izborom. Osećamo se primorano da cenzurišemo njihovo izražavanje, međutim, mi možemo pored toga da osećamo ovo lišavanje sa oduševljenjem. Ali bar povremeno, mi ćemo potiskivati izražavanje naših potreba do potpunog potiskivanja. Zato što doživljavanjem ovih želja i potreba možemo da u našim umovima osetimo roditeljsko negodovanje ili odbacivanje i mi ćemo se osetiti dužno da uništimo čak i svesnost da one postoje.

Pasivnost – ili bezizražajnost – predstavlja neizbežan rezultat. Tragično, mi možemo izgubiti pravo da svesno osećamo naše osnovne potrebe samo da bi izbegli anksioznost koja ih povezuje. Nakon svega, kada smo mladi, tvrdeći bilo šta što može da ugrozi našu zavisnost od našeg roditeljskog sveta, gotovo se bukvalno, čini opasno za naš opstanak. I kao deca mi intuitivno shvatamo našu duboku nesposobnost, da budemo nezavisni od naših roditelja, da brinemo sami o sebi. Kada bi se to desilo, mi bi sigurno umrli. Tako da mi nemamo izbor, ukoliko želimo da osiguramo ovu najvitalniju vezu, mi moramo da se adaptiramo – to znači da potisnemo sopstvene potrebe.

Ipak, naše potrebe – koliko god da ih nadziremo i koliko god da smo ih nesvesni  i da pokušavamo da istreniramo sebe da budemo bez njih – istrajavaju. I negde u nama nalazi se bes, da nas naši roditelji ne vole dovoljno da učine da ove potrebe budu prioritet i kod kojih oni ne mogu pomoći, ali mogu biti uz nas. Za devet meseci u materici sve naše osnovne potrebe su zadovoljene – automatski. Kako, onda, mi nismo mogli da stupimo u svet sa određenim osećajem prava? Tako duboko u sebi mi besnimo zbog toga zato što se osećamo lišeno toga. Iako smo mi možda u više navrata dobijali poruku da nismo zaslužili bilo šta za čim smo žudeli, negde unutar nas, mi smo osetili da smo to i zaslužili.

Pseudo rešenje

Pa kako se ova nepopustljiva frustracija – i ovaj bes koji se ne može izraziti – rešavaju? Kao deca, kako možemo da bezbedno otpustimo ova moćna osećanja što smo odbijeni, što naše dete u nama mora osetiti kao svoje pravo koje se dobija na rođenju – na način, kao što imamo pravo na majčino mleko, zbog koga se osećamo voljeno i negovano?

Očigledno, nije bezbedno da izbacimo takav bes direktno. Mi bismo nazvani sebičnim, lošim, bez kontrole. I najverovatnije bi vikali na nas ili bi nas čak kaznili fizički – još jedan podsetnik da je naša veza sa našim roditeljima bila osetljiva i lako lomljiva bilo kojim tupim iskazivanjem besa. Jedino se čini razumno da ćemo se mi plašiti da otvoreno pustimo da se naše frustracije ispolje. Na taj način proizvodi se previše anksioznosti, izbegava se doživljaj kako bi izgledao naš opstanak u našim rukama, a sve u cilju da bi uvredili one od kojih mi najviše zavisimo.

I tako – sve ovo može biti nesvesno – mi smo emocionalno očajni da nađemo održiv način da otpustimo naše frustracije, našu povređenost  i ogorčenje da su naše potrebe bile zanemarivane ili odbačene od strane onih koji su bili odgovorni da se brinu o nama. Zato što je nemoguće da uništimo naš bes, osećaj neizdrživosti da ga pustimo samo biva jači vremenom, čak i kada nastojimo da ga potisnemo. S vremena na vreme, mi moramo da pronađemo način da ublažimo ovu negativnu emocionalnu prepreku, a da ne izazovemo ozbiljnu štetu vezi već doživljenoj kao nestabilnu.

Upravo se tada desi gubitak ličnog integriteta, a laganje stupa na scenu. I mi lažemo sami sebe, kao i naše roditelje. U suštini, pasivno-agresivno ponašanje je o  “pretvaranju” našeg bola, bihejvioralno protestvovanje zbog nečega što je doživljeno kao nepravedno, dok još smišljamo načine da zaštitimo vezu koju zaista ne možemo da priuštimo da ugrozimo. Tajno, mi nalazimo načine da sabotiramo, potkopavamo, prevarimo, izdamo. Na neki način, mi vršimo odmazdu protiv naših roditelja tako što im radimo ono što mi osećamo da su oni radili nama. Mi razočaravamo, zadržavamo, razdvajamo, izmišljamo izgovore i krivimo druge za sopstvene greške i nedolična ponašanja. Na mnogostruke načine mi odolevamo da sarađujemo sa direktivama naših roditelja. Mi odbijamo šta njima treba – ali uvek sa objašnjenjem (bar delimičnim) što nas skida sa roditeljske udice. „Mi smo samo zaboravili,“ „mi nismo to mislili,“ „mi stvarno nismo razumeli šta je traženo od nas,“ „mi stvarno nismo imali ideju da će to da ispadne tako, „to je bila nesreća,“ „to stvarno nije naša krivica,“ itd. itd. itd.

Iza ovoga – jedino u slučaju da je naše pasivno-agresivno ponašanje više pasivno nego agresivno – mi manipulišemo. O, kako mi manipulišemo! Kao istrenirani prevaranti, mi tražimo sve moguće načine da zadovoljimo naše potrebe i želje bez izlaženja i direktnog zahtevanja. Mi postajemo majstori u zaobilaženju i izvrdavanju. Osećajući se tako nemoćno u našoj vezi sa svojim roditeljima, mi pokušavamo da „zgrabimo“ ovu moć pasivno-agresivno. Mi ćemo možda, na primer, ukrasti novac iz očevog novčanika da kupimo užinu u školi koju smo želeli, bacajući u smeće sendvič koji nam je majka, to jutro pripremila za nas.

U jednom trenutku mi ćemo morati da platimo cenu za naše različite “slučajne” greške i nedela. Ali ukoliko mi prikrijemo naše tragove dobro, naši roditelji neće moći u potpunosti da budu sigurni šta se desilo, ili koji su naši stvarni motivi bili. Tako da bilo koja kazna koju dobijemo biće bitno manja od one da smo bili iskreni na samom početku.

Takvim delovanjem, naši roditelji – u svojoj nesposobnosti, ili nespremnosti, da adekvatno i dovoljno preuzmu odgovornost o našim zavisnim potrebama – nenamerno nas uče da postanemo manipulatori i lažovi. Da smo, naposletku, naučili od njih da biti asertivan i direktan  može samo efektnije da ispunjava naše potrebe, manje je verovatno da bi mi osmislili tako nezdrav arsenal zaobilaznih taktika. U dodatku, ukoliko je naše sopstveno orijentisano spletkarenje bilo vrlo pametno (ili nesvesno dovoljno), mi ćemo završiti tako što ćemo obmanjivati sebe isto toliko koliko smo obmanjivali njih. U ovom slučaju, mi nikada nećemo morati da priznamo da su naši osvetoljubivi motivi bili zbog pobune ili osvete. Zbog priznavanja takvog ispoljavanja naših frustracija i animoziteta može prouzrokovati da mi postanemo još više anksiozni.

Svakodnevne odbrane i izazovi sa kojima se suočavamo

Voleo bih da naglasim da je sve ovo što sam opisao na nekom nivou preuveličano. Želeo sam da osvetlim ono kako ja vidim univerzalni fenomen ličnosti – to je, ja mislim da svako od nas, na različite načine, prikazuje određene pasivno-agresivne tendencije. U dodatku, veoma su retki roditelji koji ne podstiču svoje dete i usporavaju njegov razvoj tako da završe kao odrasli sa punim pasivno-agresivnim poremećajem ličnosti. Ipak, ja verujem da je veoma korisno napomenuti da postoje mnoge prepreke koje sprečavaju mnoge od nas da preuzmu punu odgovornost za sopstveno ponašanje, koje se ogleda u traženju i ispunjavanju naših potreba i želja direktno, što će nam pomoći da izađemo iz starog (i ne više prikladnog) dečijeg  „programa za preživljavanje.“

Ukoliko, na primer, mi postanemo u nekom trenutku previše osetljivi na negativne procene naših roditelja, mi ćemo najverovatnije kao odrasli želeti da krivimo druge za probleme koje smo primarno mi prouzrokovali. Na ovaj način, mi zaobilazimo kritiku koju bismo možda primili – i anksioznost može da se probudi u nama.

Naša tendencija izbegavanja, takođe, može poticati iz naše prošlosti kada smo učili da uradimo bilo šta što je potrebno da bi sprečili konflikt. Kako smo bili zavisni od naših roditelja, možda smo osetili da je previše opasno da rizikujemo da im se suprostavljamo. Pa da bi upravljali sa našom anksioznošću, mi smo nastojali da minimiziramo besne konfrontacije. Pošto su naši roditelji bili nepouzdani u prepoznavanju naših potreba, mi verovatno nismo želeli da zavisimo od njih uopšte. Ali pošto smo bili primorani, mi smo takođe morali da ograničimo sami sebe u našim poslovima sa njima. I tako – ponovo kao odrasli – mi možemo da otkrijemo sopstvenu pobedonosnu tendenciju da izbegavamo bilo koju problematičnu raspravu koja, nama, može biti potresna i sporna.

Kakve god pasivno-agresivne osobine mi možda imamo one mogu biti upadljivo srodne onome što se u psihologiji zove neprijateljska zavisnost. Pošto mi nismo nikada nismo mogli da verujemo da će naši roditelji odgovoriti pozitivno na naše potrebe, sada kada smo odrasli mi se i dalje ne osećamo udobno u situacijama kada smo zavisni. Ali ukoliko, i pored toga, mi budemo opterećeni sa neispunjenim zavisničkim potrebama iz naše prošlosti, mi neminovno unosimo ove potrebe – kao i našu ambivalentnost o ovim potrebama –  u sve naše bliske veze. Pa ukoliko dajemo izmešane poruke onima koji su nam bliski (na kraju ih ostavljajući povređene, zbunjene, ili čak u besu zbog naše neprijateljsko zavisne reakcije na njih), to je zato što nikada nismo razrešili naš unutrašnji konflikt o tome da smo zavisni na prvom mestu.

Vrlo je važno shvatiti da pasivno-agresivno ponašanje ne mora biti manje agresivno jednostavno zato što je pasivno. U suštini, pasivna-agresivnost predstavlja indirektnu formu agresije – ne mora neminovno da znači da je to blaža forma agresivnosti. Zbog toga, čak i naše neispunjene zavisničke potrebe iz detinjstva mogu da nas prisilno vode naspram veze koja može da nam ponudi nadu da možemo da se komforno oslonimo na drugu osobu, naš neispoljen bes upućen našim roditeljima (koji su inicijalno frustrirali naše potrebe) mogu nas voditi tome da bacimo ova još uvek nerešena osećanja na bilo koga ko je možda stvarno izložen da se brine o nama. Ali bilo da jesmo ili nismo bili empatični dovoljno da budemo svesni toga, kašnjenje na sastanak (ili otkazivanje u poslednjem trenutku) sa nekim bezveznim izgovorom i dalje može biti vrlo bolno nekom drugom – kao što to može i sarkastična opaska tanano maskirana kao pokušaj humora. U oba slučaja, mi možemo da tvrdimo da su nam namere bile nevine, ali mi smo i pored toga uspeli da povredimo nekoga. I na kraju naša nevinost mora se dovesti u pitanje.

Pretpostavljajući da smo voljni da preuzmemo odgovornost za bilo koju predispoziciju koju smo možda imali nasuprot pasivno-agresivnog ponašanja, mi moramo da sklopimo mir sa bilo čim da smo mi osećali da smo lišeni u toku našeg odrastanja. Mi moramo da nađemo načine (sa ili bez profesionalne pomoći) da pustimo i razrešimo stari bes i ozlojeđenost. Mi konačno treba da prihvatimo da su naši roditelji, uzimajući u obzir njihove sopstvene određene resurse i ograničenja, dali nama toliko koliko su oni mogli. I mi moramo da naučimo da prepoznamo da u našim životima odraslih osoba mi ne možemo da nastavimo da kažnjavamo druge za ono u čemu oni nisu uspeli da nama daju. Nama je potrebno da tražimo i pažljivo da osluškujemo, odgovor od osoba koje su uspostavile vezu sa nama – i indirektno, bile odbačene u zamenu. I mi moramo da lociramo, konfrontiramo i prevaziđemo duboko smeštenu anksioznost koja je stvorila ogromnu ambivalentnost u bliskim prijateljstvima na samom početku.

Ukoliko, konačno, mi treba da evoluiramo u bolja, više saosećajnija ljudska bića, mi treba da za druge razvijemo približno onoliko empatije i razumevanja koju mi sami nikada nismo dobili u toku našeg odrastanja.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: PsychologyToday

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.